Старац Емилијан:
Стога, манастир је врста облика Цркве.
Ту је цела Црква. То је синаксис, „сабор“ Цркве.
Дакле, старешина, игуман је „по лику“ Божијем, налази се на месту Христа.
Сви остали монаси чине паратаксис или „ред“ Светих, било мртвих или живих.
Манастир је мистерија и, стога, старешина је „видљиви“ елемент мистерије, Оне која садржи невидљиви чинилац, Бога, и све што постоји у цркви и што се не види, али се може појмити.
Пошто је живот старца тако мистичан и тако велик, то значи да је он водич. Он је „архитекта“ народа који се уклапа у живот Цркве и Христа. Сходно томе, старешина нема за једину сврху управљање храном, свакодневним потребама братства и било каквом другом материјалном ствари ма колико она потребна.
Пре свега, он је тај који „иницира“ душе како би оне могле да достигну савршенство мистичног јединства са Богом. Јер, као што разумете, манастир је држава за себе, то је друштво какво треба да буде.
То је друштво Раја, друштво Царства Небеског, друштво свих Светих.
Сваки верник, сваки монах у нашем случају, има апсолутна права на живот у Христу. Али Христос, такође, има апсолутна права на сваку душу.
Мало по мало, примиће монаха, пружиће Благодат Божију, јер Благодат испуњава све у мистичном животу. Тако да Христос није само нешто очекивано, него и неко – монах, заправо – може да призове; да научимо како да зовемо Учитеља, Господа. Имати блискост, пријатељство са Њим, као што је било међу апостолима.
На крају, захваљујући свакодневној борби монаха као и „покрову“ Свете Тројице на манастиру, може се постићи још нешто…
Естеза, доживљај/осећај Бога као Живог се може постићи , као некога ко постоји у твојој близини, ко хода поред тебе…“Спава“ са монасима, „буди се“ са њима, хода; да буде пуна заједница Бога и људи.
На тај начин, игуман је заправо онај који пружа своје руке носећи ученика-монаха и представљајући га, предлажући га Господу.
Онај који „спушта“ Христа и уједињује две одвојености, небеско и земаљско и претвара их у „плес“. То је права сврха и естетика искуства Старца коју имају монаси.
То је разлог зашто дисциплина и послушност, којој сте сведоци у манастиру, преовладавају.
Постоји љубав, давање себе са поверењем. Које није упућено човеку, него – Христу.
И они имају ту мистичну естезу која се дешава међу њима. Он није само свакодневно лице манастира. Он је тај који излази из реке предања Православља. Он је онај који извире из излива Светога Духа. Без обзира на то што је човек.
У манастиру је укинута доличност смртности.
Он живи стварност у пуноћи коју може да живи човек. Он је тај који је прихваћен од Бога. Дакле, он нема искуство садашњег света.
Али, док хода по земљи, некако, осећа као да му је глава на небу.
Да живи небо, да живи самога Бога.
ИЗВОР: https://otelders.org/wisdom-from-mount-athos/orthodox-monasteries-and-the-experience-of-the-living-god-elder-aimilianos/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 29.05.2022.
