(…) Помињући ове преводе, ја ни случајно нећу да прихватим или наговестим могућност да иједан човек нашег времена кадар да мисли са једним јединим језиком. Он може да измисли нови карбуратор, или чак да успешно делује у биолошкој лабораторији, али ово друго вероватно неће ни покушати без познавања бар једног страног језика. Модерна је наука одувек била вешејезична. Добар научник једноставно неће дозволити да се кињи ограничивши се на један језик, и одсекавши се од новости о открићима. Писац или читалац који се задовољава таквим незнањем у бити се слаже да му је памет мање важна од његових бубрега или његовог аута. Француз, који не зна енглески, недовршен је исто онако као и Американац који не зна француски. У њиховом општењу сваки понаособ је прикраћен, ни мање ни више, за половину недосежљиве мисли.
Разни језици, – хоћу да кажем постојећа језичка блага, идиоми, – изградили су одређене механизме општења и записивања. Ниједан језик није савршен. Уметник може непрестано да развија свој језик, да га подешава за извесна оптерећења што их је дотле само неки страни језик носио, и та операција не престаје смрћу било којег појединца. Док Пруст изучава хенрија Џејмса, решен да продре у неке круте француске форме, целокупни амерички говор сопће и пени се, и са сваким другим језиком тако је.
(…) Друга ствар, коју не схватају они којима језици тешко иду, јесте да није потребно изучити језичку целини да би се разумела једна или десетак песама. Често је довољно да се темељно схвати та песма, и свака поједина од неколико десетина или стотина речи које је сачињавају.
Езра Паунд, КАКО ДА ЧИТАМО (одломак из есеја Како да читамо, стр. 41) Интелекта, Ваљево, 1999
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srodstvopoizboru.wordpress.com
