Човеково инсистирање на индвидуалности јесте показатељ његовог неуспеха да оствари своју личну посебност и слободу, његовог отпадања од пуноће постојања које почива у животу Свете Тројице, личне свезе и заједнице љубави.

Ово отпадање је грех, αμαρτία, што значи промашај циља као егзистенцијалне истине и аутентичности. Светоотачко предање инсистира на оваквом схватању греха као науспеха и «промашаја циља», као губитка «смисла» или сврхе.

А за људско постојање та сврха је самонадилажење, којим би човек био уведен у безграничну сферу личносне посебности и слободе. Карактеристичне су речи Св. Максима Исповедника:

«Неуспех и слабост уводе зло, чинећи оно што је против природе због недостатка онога што јесте у сагласности са природом». На другом месту, коментаришући ареопагитске списе, он пише: «Недостатак или лишавање јесте оно што он (= Ареопагит) назива грехом (αμαρτία), што ће рећи, неуспехом да се задобије и отпадање од онога чему се стреми. Под грехом он сматра, да се послужимо метафором из прошлости, хитац који промашује циљ уместо да погоди мету. Јер када не успемо да достигнемо добро, и кретање и поредак који су у складу са природом, ступамо у област бесловесног, свеобухватног и нестварног стања непостојања које је супротно нашој природи».

Оци Цркве одбијају да грех виде као ипостасан, као ипостас живота другачију од јединог облика постојања који даје утемељење животу, божанске личне доброте. Грех није природа, зла природа која ипостасно постоји као супротна страна божанском постојању и животу љубави.

Нема ничега у творевини Божијој што је ипостасно или природно зло – чак ни сам ђаво то није. Грех је неуспех, неуспех као постојање и живот: то је неуспех личности да оствари своју егзистенцијалну «сврху», да потврди, и кроз љубав сачува, јединственост своје ипостаси.

Овај неуспех на пољу личности, има одређене последице на човекову природу, пошто је изопачује и распарчава, преносећи њене егзистенцијалне могућности од слободе и посебности личности на инстиктивне и апсoлутне потребе ради опстанка индивидуалног. Али, ово егзистенцијално «отуђење» природе не значи да се она у својој суштини претворила у злу природу.

То је искључено објашњењем у коме Св. Максим иде дотле да означи пад природе као «невини грех», када се упореди са «прекорношћу» намерног греха. Он пише: «Усмерење Адамовог природног логоса је било прво изопачење, које је са собом изопачило и његову природу, одбацивањем благодати слободе од страсти, и тако је настао грех. Прво и кажњиво дело био је пад стремљења од добра ка злу: али друго, невино отуђење природе од непропадљивости ка пропадљивости, догодило се због овог првог. Јер постојала су два прегешења ( = промашаја) која је праотац починио када је прекршио божанску наредбу: прво је било кажњиво, али је друго било невино, пошто је било узроковано кажњивим. Прво је настало када је произвољење (= воља) добровољно оставило по страни оно што је добро, а друго, када је природа недобровољно оставила по страни бесмртност због [погрешног] произвољења».

Егзистенцијално «отуђење» људске природе, отпад од истините егзистенције личног саодноса и заједнице љубави у пропадљивост аутономне али смртне индивидуалности, представља отпад од бића – у неку врсту «непостојања», како Св. Максим каже у једном од раније наведених цитата.

Грех је начин постојања супротан постојању, и супротан природи, пошто је распарчава и уништава. Грех означава одвајање од бића и искључивање из живота.

Почињући од оваквог конкретног и егзистeнцијалног схватања греха, Православно предање је одбило да читав човеков однос са Богом ограничи јуридичким,, правним оквиром.

Одбило је да грех види као индивидуално кршење датог, безличног, правила понашања које једноставно ствара само психолошку кривицу. Бог Цркве, како је познат и објављен у Православном искуству и предању,, нема ничег заједничког са Богом римске јуридичке традиције, са Богом Анселма или Абелара“.

Он никада није схватан као осветољубиви Бог који влада уз помоћ страха, припремајући за човека казну и мучење.

Бог није «судија» човеку, у смислу судије за прекршаје који наводи чланове закона и одређује казне, сведочећи о прегрешењу.

Он је судија због онога што Он јесте: могућност живота и истинитог постојања.

Када се човек добровољно одвоји од ове могућности постојања, он је самим тим «осуђен».

Није Божији пропис, већ је Божије постојање, то што му суди.

Бог није ништа друго до онтолошки догађај љубави и излив љубави: пуноћа добара, екстаза љубеће доброте.

Бог је по Себи постојање «у истини», ипостас живота, ипостас личносне посебности и слободе. Управо због тога што је човек створен по Његовој икони, Божије присуство је за човека суд.

Како Св.. Максим каже о Светој Тројици, једној по суштини: «Он је један Бог, по природи Творац, Који објављује промисао и суд својој творевини. Јер као што се стварање тиче Оца, Сина и Светога Духа, тако се и суд и делање промислитељског старања односе на оне које су Они створили». Када је починио грех, човек је већ «био осуђен»: «јер то је осуда… што је човек више заволео таму од светлости».

Човек је осуђен по мерилима живота и постојања од којих је себе одлучио.

Грех је самозадата осуда и казна коју човек слободно одабире када одбија да постоји као лична ипостас заједнице са Богом и определи се за «прекрајање» и беспоредак свога постојања, раздељујући своју природу у индивидуалне ентитете – када се определи за пропадљивост и смрт.

Извор: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007. (Christos Yannaras, The Freedom of Morality, VLADIMIR`S SEMINRY PRESS. Crestwood, New York, 1984)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име