На почетним странама Библије, читамо да је Бог благословио тварна добра земље и понудио их човеку да их „једе“.

Једење је непосредни начин на који човек узима свет и са њим се физички сједињује, тако да земаљска добра постају преображена у тело и живот човека бивајући тако поистовећена са благословом Божије понуде човеку: то је стварни однос човека и Бога.

Човекова заједница са Богом пре пада је представљала стварни животни однос кроз свако једење и пијење, кроз потпуно, телесно учествовање у благословеном приносу – то учествовање ни на који начин није није било делимично, интелектуално, етичко или религиозно.

Етика и религија се појављују онда када је органски и непосредан животни однос Бога и човека био прекинут: то су покушаји да се одсуство овог односа учини добрим кроз дела индивидуалног испаштања и врлине.

Етика и религија су последице пада човека, његовог одбијања или неспособности да свој однос са светом оствари као евахаристију, као благодарење Богу – да учини дело благодарења из самог свог живота, једењем и пијењем које очувавају његово постојање у свету.

Иста стварност пада је очигледна у начину на који су наше једење и пијење и наша употреба света уопште, потчињени апсолутној потреби и захтеву за преживљавањем.

Човек одбија да види свет као Божији благослов, као стварни догађај односа са Њим. Он користи земаљска добра искључиво ради очувања и задовољења своје самодовољности. Оваква употреба света постаје сфера у којој се индивидуе утркују једна са другом ради аутономног опстајања.

Земаљска добра тако престају да буду основа за однос и заједницу и постају објекти спорења и ривалитета међу индивидуама које теже да сачувају своје биолошко постојање.

На тај начин, међутим, човеков однос са светом неизоставно води напредовању пропадљивости и смрти; то је однос који гуши живот пошто се поистовећује са индивидуалним, преживљавањем које је потчињено смрти.

Човек узима свет како би сачувао у животу своје индивидуално биће, али самоочување његове индивидуалности се показује као неизбежни процес пропадања, као осуда на смрт.

Ова промена човековог односа према свету, промена живота у смрт, чини очевидним да пад и грех човека нису јуридички догађаји, не представљају кршење неког закона или чин вољног непоштовања одредби ума.

Грех је прелаз од постојања „у складу са истином“ ка постојању „супротном природи“, порицање живота који је природни „свршетак“ за човека и за свет.

Збрка између живота и преживљавања, затамњивање истине о постојању и слободи, човеково одбијање или неспособност да оствари своју личну посебност и слободу у односу са светом, да принесе себе и свет у непропадљивост унутар истинитог живота који је љубав – то је грех човека, неизбежна безумност људске историје.

ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име