На друштвеним мрежама често се води полемика око тога да ли се каже српски или србски, да ли смо Срби или Српи, да ли нам је држављанство српско или србско.
“Чувари србства” позивају се на дела владике Николаја Велимировића, посебно на његов спис “Србски народ као Теодул”, подсећају на време када су излазиле Давидовићеве “Новине сербске” и на називе који су претходили имену САНУ – “Дружтво србске словесности” и “Србско учено дружтво”. Наводе и преписку између владике Лукијана Мушицког и Вука Kараџића, где Вук пише: ” … у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”, а Мушицки одговара: ” … србски, Србкиња мора остати … ”
Одгвор на питање лежи у реформи и развоју нашег језика, а погледајте како је дошло до тога.
У 19. веку, радом Вука Стефановића Kараџића (1787-1864), долази до реформе, тада устаљеног, славеносерпбског језика, који је био у употреби крајем 18. и почетком 19. века. Чувени српски песник, који је стварао током 18.века, Захарије Орфелин (1726-1785), свој језик, као и многи други виђенији Срби тог времена, свој језик називају славеносербским. У 19. веку, се језик називао сербским или србским, док након језичке реформе Вука Стефановића Kараџића, језик добија свој данашњи облик-српски.
Упркос противљењу бројних учених Срба тог времена, а посебно тадашњег српског владике Лукијана Мушицког (1777-1837), који се залагао за устаљени термин србски, Вук Kараџић 1818. године објављује своје капитално дело “Српски рјечник” (које бива допуњено 1852. године), а у коме је представио реформисану верзију језика где се, између осталог, и сам термин србски променио у српски.
Године 1847. Вук Kараџић објављује и свој превод “Новога завјета” који је базиран на реформисаном српском језику, чиме је постављен темељ савременог стандардног српског језика. Та 1847. година се уједно сматра и победом Вукових начела у вези реформе српског језика.
Последње забране које су се односиле на Вукову реформисану верзију српског језика су укинуте 1868. године, од када у српском језику важи у основи фонолошки, а не етимолошки правопис. Према старом-етимолошком, правилно је било србски, Србкиња, србство, а према новом-фонолошком, правилно је српски, Српкиња, српство.
У етимолошком или коренском правопису, чува се корен речи приликом извођења сродних облика, а писање и изговор нису исти. С друге стране, у фонолошком правопису, реч се пише онако како се изговара, али зато подлеже одговарајућим гласовним променама, као што су једначење сугласника по звучности. У овом случају се звучно “Б” једначи са безвучним “С” и прелази у свој безвучни пар “П”, што даје једино правилан облик-српски.
Тако је некадашњи термин сербски, еволуирао у србски, који је након Вукове реформе, постао српски!
Србија данас
