Сатира је мудрост, горчина, одговорност.
Сатира се не бави личностима већ појавама. Сатира је старија од политике, она има разумевања за неминовности.
Сатира се не бави политиком, већ судбином.
Сатира се бави узроцима, не последицама.
Сатира је исмевање великих глупости, великих заблуда и великих лажи.
Сатира је хумор у философији.
Било је састанака и разговора на којима су носиоци власти говорили какву сатиру желе, каква је сатира потребна нашем друштву.
Сатира је атеизам.
Сатирични људи су људи који су изгубили веру.
За сатиру су сви министри исти, све полиције исте, све неправде исте – сатира нема разумевања за идеолошке кољунктуре.
Сатира је давно одвојила судбину народа од судбине политичких система.
Сатира не подноси сваку власт, сваку лаж, сваку силу. Сатира је такође носталгија за ишчезлим сном. Свака организација људи је владавина медиокритета. Другачије не може бити. То је просек.
Нема већих и опаснијих глупости, насиља и лажи од организованих и колективних. Сатира не исмејава аутора лажи, већ трагичну наивност онога који је у лаж поверовао.
сатира признаје да никада неће бити боље него што јесте. Она је апотеоза несавршенству, непромењивости људске судбине.
Сатира не нехумана колико и истина. Раскринкавање заблуда и лажи је сазнавање безизлазности.
сатира је опозиција, природна и законита. Уколико је дубља и прецизнија, сатира се удаљава од тренутка који би јој могао бити повод. сатири је потребан временски географски и историјски простор, као и сваком другом мишљењу и закључивању.
Сатира је опозиција свакој вери и заблуди, не одређеној вери и заблуди.
Слобода је као и ципела, свако тражи свој број.
Сатира не признаје ту могућност да све оно што нисте смели да кажете својој жени сручите на председника владе.
Сатира је још један од безуспешних покушаја да један човек може бити у праву.
Демагогија је самоубиство сатире.
Људи масовно пате од неких основних и трајних заблуда: да неће умрети, да ће живот завршити победом. Сатира са извињењем , нема такве разумевања за такве заблуде.
Сатира је исмевање не само људске глупости него најчешће, и наде.
Сатира се јавља у тренутку пораза. Она је нови некролог новој заблуди.
Требало би погледати сваког сатиричара: оне којима пронађу чир, шуљеве или неке друге иритирајуће болести – њима не треба много веровати да говоре оно што осећају.
Здрави и глупи људи не разумеју сатиру. Глупи зато што су глупи , здрави зато што им је све природно.
Сатиричар је и сам наиван, јер у нешто верује, макар у смисао и потребу да некоме каже шта мисли.
Увек смо били довољно слободни. увек различито, али довољно. Слобода је наша, а ми смо њени. Нема ни веће ни мање слободе од оне коју имамо у одређеном тренутку.
Сатиричар мора мислити друкчије него што већина мисли, јер је његова основна идеја да већини доказује заблуде већине.
Душко Радовић – из књиге Сваштара
