Заиста, нема потребе да ти ветар смета,
Чак и да одеш на крај света,
на ивицу његовог последњег метра…
И тамо може бити ветра.
Заиста, нема потребе да ти сметају кише.
Чак и да имаш моћ што их са неба брише,
да стојиш на облаку, или још више
и тамо постоје неке друге кише.
Заиста, нема потребе да ти пламен смета.
Кад душу распали, бол, бес ил’ сета,
да се подвучеш к’о змија под камен,
и тамо те, можда, чека неки пламен.
Заиста, нека ти не смета слобода!
У избору ватре – ти буди вода
слободна и плаха, насушна потреба:
нек ти не смета ништа – све је како треба!
Песма преузета из збирке – Крај једног драмског чина – АНОА – Београд – 2020.
