Негде далеко у небеском манастиру
Пали се свећа с осмехом на лицу.
Сви Свети слушају нашу стихиру
У знак сећања на свету деспотицу.
Бејаше тешко у време њено.
Последњих Бранковића беше век.
Све српство под муком измештено
На Фрушку Гору да тражи лек.
Оста без мужа, оста без сина,
Без земље оста, без двора свог!
Диже Крушедол, Ангелина,
А главни градитељ, сам Господ Бог.
Знала је мати шта ваља дати
Шта треба оставити свима нама,
Небески манастир сазидати,
Вечност зарадити врлинама.
Хвала ти, хвала, Ангелина!
Слава ти, слава, депостице!
Твоја је заслуга данас целина,
У колу, песми, у слову ћирилице.
Још твоја дела кроза нас живе!
Још тебе света мати има!
И кад нас руже и кад нас криве,
Нама су крушедолска звона у срцима.
Молитвом твојом кроз светлост нас води!
Нама је тешко твојим путем ићи…
У тежњи ка добру и вечној слободи
Данас смо сви ми последњи Бранковићи.
