Негде
између опроста и заборава
под стаблом
на које се скупила маховина
на земљи
на којој се мешају лишће и прашина
сретнимо се
изгубљени.
У сени
овога што назива се животом
да ли има места
за оне који касне?
Ти се бојиш губитка
ја изгубити немам шта.
Негде
између вечитог ”можда”
опрост заборав тка.
