Треба храбрости
Да постанеш ковач своје среће
Треба времена
Да међу дугиним бојама пронађеш своју
Снаге треба
Да се попнеш на највишу планину
И лудости да завириш у медвеђу јазбину
Или у своју душу
Нема разлике
Мрак ће те дочекати свакако
Мораћеш да запалиш ватру
И осветлиш своје биће до краја
Своју суштину
Своју људску а Богу подобну природу
Која спава од постанка света
Треба храбрости
Да постанеш ковач нечије среће
Крени од себе
И видећеш
Како се дроби оклоп земаљски
И како простор небески у теби
Почиње да гори
