Временски запис: двије хиљаде и двадесета година, други мјесец и цца двадесет и неки календарски дан – парадигма функционисања бива изврнута на поставу. Махом у знаку броја два. Што печатом времена, што поларизацијом бивства. Суманути дани када је Земља буквално стала. Све је одједном затихнуло. Ваздухом се једино провлачила упечатљива вибрација синхронизовано-убрзаног пулса човјечанства.
Нешто о чему се говорило тек по мрачним кулоарима неких супер-тајних лабораторија је постало глобална (зло)вијест. Рекли би: вирално.
После стотињак година од задње, овако озбиљне опомене, Свијет је задесила нова пошаст. Куга модерног доба. Метричке тоне (дез)информација се сливају кроз навођени лијевак мас-медија, тик право у нервни систем хомо сапиенс-а. Нуспродукт запремања истих у мождане центре очитава се у непрекидној плими нових питања: “Коме вјеровати?”, “Да ли уопште вјеровати?”, “Како поступити?” …
Оно отуђење које се већ деценијама осјећа као антитеза постојаности и упражњава се корак по корак, у складу са прохтјевима скупине “-изама” – сада већ поприма карактер само једне додатне црте пандемије. Њеног вјерног пратиоца. Куда вирус, ту и оно. То нешто: (не)доречено, (не)мјерљиво … (не)опходно.
Сензорна депривација у свом пуном јеку. Степен узбуне највишег нивоа. Нема блиског контакта, нема ходања, нема дисања … нема живота.
Траје то и траје. Сад већ, ево годинама. Свијет се можда и наставио окретати, индустрије несметано наставиле расти (?!), али онај ултимативни замајац – људско биће, е оно је заробљено у простору и времену. Стагнациона криза.
Мада, ништа чудно, неки би рекли. Увијек се све и сломи о плећа “маленог” појединца. Аксиом акције и реакције на овом, физичким законима ограниченом простору, којег неплански и охоло зграбисмо.
… а кад само помислим да ми је број два некада био срећан број … Panta rei!
nekazano.me
