Спољнополитички заокрет Русије ка Балканском полуоствру, инспирисан резултатима Кримског рата, дозивао се са идејама славенофила који су захтевали помоћ словенским народима.
Грофица Блудова је за Аксакова преводила са српског језика писма и чланке из њене архиве, а затим пренела протојереју Рајевском, да је „у духу православном и руском” написана белешка показана цару, који се с њом потпуно сложио”
У својим лингвистичким радовима заступао је став да је руски језик имао самосталан развитак, осуђујући оне који су настојали да руску граматику уклопе у токове западноевропских образаца:
Као оштри противник „натуралне школе” доказује да Гогољ обнавља хомерски еп у руској књижевности.
Одлуку да се Русија окрене себи, односно промени спољнополитички курс „споља и изнутра”, и следствено, покаже интересовање за судбину балканских народа, првенствено Срба и Бугара, диктирале су међународне прилике након Кримског рата (1853–1856). Како би се Русија ослободила наметнуте политичке изолације и повратила углед велике силе, што је неоспорно била, новопостављени министар спољних послова Александар Михаилович Горчаков представио је нови спољнополитички програм. Између осталог, овај програм је подразумевао повратак руског утицаја на Балканско полуострво и пружање подршке националним покретима балканских народа, који су се под утицајем покрета за италијанско и немачко уједињење, веома живо развијали током шездесетих и седамдесетих година XИX века.
СВЕТ ПРИВИЂЕЊА И ФАНТАЗИЈА
Замисао је Александра Михаиловича Горчакова упутила на сарадњу и са московским словенофилским кружоком који је током друге половине XИX века уживао велики углед у руском друштвеном миљеу. Московски словенски комитет представљао је друштвену организацију која је имала за циљ пружање различите врсте помоћи словенским народима, најпре само онима у оквиру Османског царства, а касније и онима под влашћу Аустријанаца. Помоћ је подразумевала подршку њиховом културном, духовном, економском и политичком развоју. Иницијатори оснивања комитета били су руски интелектуалци Московског универзитета, идеолошки углавном словенофилске оријентације. Један од најзанимљивијих личности из те плејаде био је руски писац Константин Сергејевич Аксаков (1817-1860).
Константин Аксаков, старији син чувеног руског писца Сергеја Аксакова, у педесетим годинама 19.века, након зближавања са словенофилима- Хомјаковом, браћом Кирејевским, Самарином, постаје један од стубова руског словенофилства. Поета, драматург и приповедач, предано је радио на пољу филологије, лингвистике и словенофилске политичке идеологије. Сестра Вера такође је била писац, док је млађи брат Иван био новинар. Аксаков је у младости је био под утицајем Шилера и немачког романтизма, посебно импресиониран делима А. Хофмана. Опчињеност немачким романтизмом била је у природи тада младог Аксакова, и у складу са његовом сањарском и осећајном природом. Остало је забележено из пера његових савременика: „Он се још увек креће у свету привиђења и фантазија, и још није чак омирисао стварност”. Ово бележи Бјелински, док пријатељ и филозофски узор, такође из младости, Станкевич, у једном писму износи још сажетију оцену идеалисте: „Аксаков сматра да је он – машта.”!
Било је то време када су романтичарско сањарење и тежња да се живи у складу са својим литерарним узорима, постепено прерасли у својеврсни стил живљења.
ПУБЛИКА ПРОЛАЗИ, НАРОД ЈЕ ВЕЧАН
Публициста и књижевник Владимир Димитријевић у чланку посвећеном руским мислиоцима и хришћанској државотворности, прецизно описује идеолошке и духовне светоназоре овог лингвисте: „Аксаков је критиковао позападњачени део народа називајући га „публиком“. Свако подражавање Западу је површно и празно, а руски народ је самосталан и никога не подражава. Зато „публика пролази, а народ је вечан“. Попут осталих словенофила, Аксаков је одлучно био против смртне казне, сматрајући је изразом моралне подивљалости једног народа. Храбар у мисли, оштра пера, религиозан и чувствен човек, Аксаков је у трагању за слободним хришћанским друштвом отишао најдаље. Па ипак, он слободу није сматрао као мртву социјално-правну категорију, већ као целосни, унутарњи духовни опит.”
Током Кримског рата, и тадашње званичне власти рачунале су на балканске народе, о чему нам јасно сведоче мисије Феликса Петровича Фонтона у Србији, Јегора Петровича Коваљевског у Црној Гори, Најден Герова у Бугарској и Константина Михаиловича Базилија у Грчкој, које су за циљ имале тајно подстицање општебалканског устанка.
У својој докторској дисертацији под називом „Московски словенски комитет и српско питање (1858–1875)“, Јована Ч. Блажић Пејић издваја следеће: „Године 1854. тројица словенофила представила је цару Николају И своје белешке о Источном питању. Према белешци коју је Константин Сергејевич Аксаков представио руском цару, Европа је била подељена на романско-германски и словенски свет. Према Константиновом мишљењу, скоро сви Словени били су првобитно православни, а онда је Запад придобио Пољаке. Истицао је да се Запад фокусирао на словенски свет највише због Русије, јер су уочили да се Словени налазе око Русије, да су јој наклоњени и да то представља озбиљну снагу. Стога, они настоје да ту наклоност униште и да све словенске народе одврате од Русије, што према његовом мишљењу, не би било добро ни за Словене ни за Русе».
БЕЛЕШКА ПИСАНА ЦАРУ
Из тог разлога, сматра Блажићева, у јеку Кримског рата, Константин је своје мишљење представио цару, при томе истичући да Русија мора да делује одлучно и да не пропушта повољне моменте. Аксаков је подвукао да је Руска империја дужна да ослободи словенски свет који се четиристо година налази под влашћу Османлија.
«Сходно томе да је Аустрија уништила савез са Русијом», бележи даље Блажићева, «то им је одвезало руке, да и на том простору ослободи словенску браћу, припоји Галицију и цео словенски свет стави под руско покровитељство».
Ратом којим би Русија испунила свој братски и хришћански дуг, требало је ослободити све словенске народе и заједно с њима заузети Цариград. Ослобођени словенски народи формирали би потом одвојене кнежевине у статусу у којем се тада налазила Србија, са крајњим циљем формирања савеза, под покровитељством руског цара, а са центром у Цариграду. Молдавија и Влашка које немају самостално значење, требале су бити припојене Русији. За потребе писања ове белешке, грофица Блудова је за Аксакова преводила са српског језика писма и чланке из њене архиве, а она је и пренела протојереју Рајевском, да је „у духу православном и руском” написана белешка показана цару, који се с њом потпуно сложио.”
РЕЦЕНЗЕНТ МРТВИХ ДУША
У својим лингвистичким радовима Константин Аксаков се супростстављао западњацима, заступајући став да је руски језик имао самосталан развитак, и осуђујући оне који су настојали да руску граматику уклопе у токове западноевропских образаца. Сведочанство да је Константин Аксаков и као лингвиста остао веран својим словенофилским и романтичарским схватањима. Узгред, Аксаков је први објавио рецензију за Гогољево дело „Мртве душе” из 1842. године, поредећи Гогоља са Хомером и Шекспиром. Као оштри противник „натуралне школе”, доказује да Гогољ нема ништа заједничког са разобличавањем руског друштва, већ напротив, да обнавља хомерски еп у руској књижевности. Због ове публиковане рецензије многи руски књижевни критичари тог времена су оштро полемисали с њим.
Што се тиче дела Константина Аксакова преведених на српски језик, објављена је једна од његових најзначајних приповедака „Валтер Ајзенберг“ (Живот у машти) у књизи „Руска фантастична приповетка” (Рад – Београд,1987.), коју је приредио Петар Вујичић. Аксаков је у тој књизи уврштен међу велика имена руске књижевности попут Достојевског, Тургењева, Гогоља, Пушкина и других. Наведена, готово аутобиографска, приповетка «Валтер Ајзенберг» говори о романтичној и недозвољеној љубави. Наиме, Аксаков је био заљубљен у Марију Григоријевну Карташевску, своју даљу рођаку, али је отац његове изабранице младима забранио да се виђају.
СВЕТ У КОЈЕМ ЈЕ СВЕ ДОБРО
Марија Карташевска налази своје место и у песми „Мој Марихен”. Шаљући јој „Валтер Ајзенберг”, Аскаков је записао: „У мојој повести нећете наћи високог света, не, ја ту представљам свет који ми је боље познат, у којем сам, можда, више живео: унутрашњи свет, свет маште, управо њега ја развијам…тамо ја живим, тамо је мени добро.”
Приповетка „Валтер Ајзенберг” је у руској књижевној критици представљена као једна од најидеалнијих творевина руског романтизма. То је, како много касније истиче совјетски критичар В.И. Сахаров „психолошки портрет, тачније аутопортрет идеалисте тридесетих година прошлог века.”
Иначе ова прича уз приповетку „Облак” представља врхунац руске романтичарске прозе, и како Петар Вујичић наводи: „и њен крај, јер су потом у руској прози већ уследили други, новији тонови.”
Смрт оца Сергеја (1859) знатно је утицала на здравље Константина Аксакова. Упокојио се неких годину дана касније од болести плућа на Закинтосу у Грчкој. Сахрањен је у московском манастиру Симонов.
