Увод

 

Тема овог есеја јесте однос молитве и поезије, пре свега поезије и исихазма као најсуптилније врсте молитвословља. Акценат рада , неконвенционално, померен  је на сам закључак, где говоримо о јеврејском песнику Паулу Целану, песнику који важи за највећег немачког лиричара ХХ века  и свакако барда светске поезије.

Оно што је Емануел Левинас у историји западне философије, то је Паул Целан у историји модерног европског стиха. Премного се садржи у Целану. Код Целана, се у једном, назиру: и јеврејска старозаветна традиција, и западна лирика, и западна философија, и дубина модерне лингвистике,  али –  и новозаветни дух, јер је Паул Целан отворен за Христа и хришћанство.

Код сензибилне јеврејске душе тако нешто никада не значи мало, напротив  по некој духовној инерцији, значи више и дубље него када је о западном човеку и његовом хришћанству реч.

Јеврејска окренутост ка Христу, када је силна, таква је да јој се само можемо задивити. (Сетимо се композитора Енрика Јосифа.)

Целанова поезија је стога, псаламска, обједињује духовност и књижевност, молитву и поетику.

У есеју, такође, осврћемо се и на српску поезију, пре свега на Момчила Настасијевића, који је једноставно песник-светитељ а који преображава  српски језик, оним произниклим из дубинског познавања матерње мелодије и његног у метаисторији зрења и кретње.

Настасијевић је песник невиђеног лирског талента и сензибилитета. Из њега просијава чистота и светост.  Момчило Настасијевић на посебан  начин  осветљава блискост молитве и поезије.

У есеју, даље, правимо кратке дигресије на историју српске поезије али и на далекоисточну поетску мелодију, јер у нашем излагању говоримо о односу поезије и молитве у космичким димензијама .

             

                        Језик као славословље

 

Катарина Пиксток са одељења за теологију и философију, Универзитета у Кембриџу, објавила је, почетком овог века револуционарно и епохално дело После писање, научни рад који долази до за профану мисао саблажнњујућег закључка: модерној западној философији потребна је теолошка, тачније литургијска интервенција, не би ли се спасила некрофилског духа.

 

У западној философији,  култури и политици, према Пикстоковој, тече дух потпуно супротан Литургији. Тај дух за последицу има, према Пикстоковој, једно цивилизацијско приношење свеопште жртве самој смрти. Катарина Пиксток, стога, инсистира на једној радикалној теолошкој интервенцији у западној култури.

Катарина Пиксток своје закључке изводи анализирајући потоњу западну лингвистичку мисао, француски структурализам и постструктурализам, а пре свега њене врхунце и репрезенте Мишела Фукоа и Жака Дериду. Према Пикстоковој у мсили Фукоа и Дериде отеловљена је западна визура језика: пре свега као писаног а не као говорног.

Своју критику, Пикстокова базира на Платону (нарочито на дијалогу Федар) као и раној западној патристици.  Да не дужимо, закључци њеног дела јесу:

1) Људски језик постоји и има смисла искључиво као слављење божанског,         2)  Људско постојање, смисо културе, те политике у свом метафизичком костиму  (политика у антици греди метафизици)  засновани су и једино имају смисла  искључиво кроз евхаристију.

Супротно од поменутих француских мислилаца, за Пикстокову људски језик је радије схваћен као говорни него као писани, што се заснива не његовој суштини као молитвословљу у Литургији.

Катарина Пиксток је изворно професор поезије и философске теологије.

У овоме се уопште узев, темеље закључци нешег есеја. Смисао говора јесте славословље, а са славословљем-молитвом поезија иде у корак. И још више!: са славословљем, је поезија често синоним.  Треба ли посебно нагласити да: све догмате порођене кроз спекулативну мисао у патрологији, у Цркви, славимо кроз Црквену мистагошо-докслошку поетику.

 

Душан Мијушковић

 

Чедна нагота поезије

молитва и поезија – сличности, исихазам

Силаском у танане, интуитивне дубине душе видимо архетипски и анахроно – ван нашим чулима знаних димензија. Та хиперсензибилност је дар, но уједно и проклетство. Многе дубоке и велике песме у историји поезије, испоставиле су се, у извесном смислу, пророчке.

Поезија, дубински, у многоме има додира са молитвословљем и здравом мистиком. Поезија је непосредна, попут молитве. Поезија је изнад сваке науке или теорије, баш због те непосредности. Она је жива.

Говорећи о поезији, Мартин Хајдегер, Монт Блан западне мисли, каже да философија у свом савршеном и завршном облику прелази у поезију.У извесном смислу, према Хајдегеру, философија би била етапа ка поезији. Према речима другог великог философа, нашег савременика такође, Емануела Левинаса, западна философија је углавном постављена као онтологија, из чега произилази да је знање моћ, владање. Поезија је сушта супротност томе. Она је сусрет и афирмација. Par excellence стваралаштво.

Поезија је говор душе. Оног најтананијег, најинтимнијег људског. Поезија је чедна нагота. Созерцање, познање кроз еросну енергију. У философији тога нема. Философија је свеукупна теорија свега, но ипак само теорија. Поезија, стога, има више сличности са богопознањем, зато што јесте лични живи однос.

У европској философији, насупрот казаном, још од времена антике долазимо до постварења метафизичких објеката којима се философија служи. Самим тим, долази и до постварења божанског.

У том смислу српски мислилац Богољуб Шијаковић говори како је философско знање о Богу склоно да учини и Бога предметом знања. Паул Целан, такође, једно од највећих имена у историји светске поезије, водио је борбу против „постварености“ речи.

Шијаковић подсећа да се онтологизовање божанског догодило још у самим почетцима хеленске философије, али нас подсећа да се у међувремену догодило и хришћанство, чији начин постојања не припада онтичкој регији оног „шта“ већ  оног “Ко”. Иначе, хришћанско бивствовање Бога није у суштини Бога већ у Личности Оца. Лични однос је стога, пресудан за богопознање. Треба  ли подсетити (већ смо о томе говориули) да су гносеолошки списи у патрологији, ближи поетском изразу, него ли костиму у који је оденута философија какву је данас познајемо.

Поезија је вероватно најинтимнија уметност. Са друге стране, исихазам је оно најинтимније, најдубље, најмистичније у духовности.

Сликар, музичар или вајар тешко да ће осетити стид док представља уметничко дело. Са поезијом је ствар сасвим другачија; ма колико неко озбиљан плитак, дубок или неозбиљан песник био, увек ће као уметник осећати  врсту стида читајући сопствене стихове. Са друге стране највећи тајитељи свога подвига, своје молитве, као прави чувара скривеног (по)знања, јесу исихасти – то је можда исти благословени стид, чедни стид, стид чедне наготе којој се душа излаже у својим најинтимнијим и најприснијим дивиговима.

Синтагму тајити подвиг неретко срећемо у подвижничкој литератури. Прелест или духовна обмана се, према аскетској традицији, најчешће препознаје по подвижниковој тенденцији да обзнани свој духовни успех – што и јесте својеврсни вид духовног егзибиционизма и заблуде самим тим. Истински молитвеници су, по правилу, своје духовне узлете тајили, као какви свети лажови.

Поезија и молитва се преплићу!  Виктора Франкл,  бечки психијатра и оснивача логотерапије провео је некилико година Другог светског рата у концентационим логорима. Када је стигавши уједан од логора остао наг, без титула, историје, награда и признања, схватио је да су оно једино што исински поседује: љубав и молитва. Франкл је говорио да су у гасне коморе људи улазили певајући псалме или „Оче наш“. То је најдубље оправдање поезије.

 

 

 

                   

                Умилење као предуслов поезије и богословља

молитва, уздах душе Богу – поезија Далеког истока, српска поезија

Двиг душе ка Богу јесте двиг ка оностраном, о ма којој култури или религијској традицији да јеч. Молитва је сваки искрени уздах људске душе Богу. Баш у том смислу, поезија, као нежни говор душе, има и превише сродности са молитвословљем, у сваком временско-простроном контексту.  У „Беседи о великом имену“, свети епископ Николај је то приметио на својствен му омилитичко ерудитски начин.

Узмимо, само, изузетно нежну, деликатну и ка оностраном упућену поетску реч јапанске или кинеске поезије, коју је код нас сакупио и превео Милош Црњански. Кинеске и јапанске песме одишу невероватном сензибилношћу, показују архетипске слике, мисли, утицаје и везе духа, које су у свом вечном кружењу, каже Црњански, стигле и до нас, а да тога ми као Европљани и нисмо били свесни. Далекоисточни лиризам, имао је, према Црњанском, утицаја, непримећеним страницама у задње дане на европски лиризам. Француски пранас, француски симболизам,   мирише на нежни стил Јапана и Кине. Европа, која је хтела не хтела, сачувала  понешто од свог грубог гена с оне стреане Урала, могла је као мелем да прими племенити израз далеког истока.

Црњански је у својим есејима, пуним ерудиције и лепоте, дочарао пролаз источног поетског израза у Европу. Црњански је, додуше, и сам неправедно запостављен. Он је горостас. Његова не само естетска већ и политичка уверења су толико потребна комбинација поносног и самокритичног патриотизма са једне стране али и опијајућег космополитизма са друге стране реченог. Црњански је потребан као естетски, политички, културни и цивилизацијски путоказ…свакако,  много више него што то он данас јесте.

Црњански је иначе и сам величанствен песник. Рекли бисмо, песник свиле. То је свакако видно наслеђе традиција којима се бавио. Његов израз је пун боје, мириса и мелодије. Стога се не слажемо са Владимиром Буричем, великим руским песником, који је умро на нашим просторима, да је слободним стихом укинута мелодија у класичном смислу. Код Црњанског,који је дакако писао слободним стихом, када почне песма, као да осећате тих звук оркестра однекуд. Поезија Црњанског је заиста пуна мелодије. Величанствена је српска поезија. Када је о поетским традицијама реч, српска поезија сигурно спада у ред горостаса. Од немањићких лирских заноса, преко епске народне поезије, романтизма Јована Јовановића Змаја или Бранка Радичевића… у наше време имали смо нежног и величанствени Миљковића. Принца поезије. Дословно, он је спојио генијалност и таленат.Наш историчар уметности, аристократ мисли и редак ерудита Милан Кашанин, исписао је дивне редове о српској лирици, од Средњег века наовамо.

Ако дозволите, екскурс, све у контексту истанчаности сензибилитета, искрености и огољености душе, мишљења смо да је чувени Васко Попа, као у многоме врхунац модерног српског песништва, на пример, генијалан, али сув. Скромни утисак је да је Попа свршен у форми, беспрекоран, али празан суштински. Чини се да није продро у поезију у њеном дубинском смислу, о ком говоримо у есеју. Миљковић насупрот, сав гори од милине. Код Попе нема умилења, а то је за песника основно. Не заборавимо, сходно нашој теми, да је предуслов за свако дубинско богословствовање – умилење: одиста много сличности молитва и поезија имају.

Да поменемо и наше модернисте. Мишљења смо како је суштински тачна мисао Црњанског да је Шантић много испред Дучића и Ракића, нарочито Дучића – управо због финоће стила, одсутва патетике, топлине и велике дозе искрености у својим песмама. Дучић је често неискрен овештао у тврдој форми, Дучић не долази до Шантићеве чистоте и нежности. Код Дучића се често осети беживотни схоластицизам, како је говорио и наш професор и владика Атанасије Јевтић.  Милан Кашанин вели са друге стране, потпуно исто, притом сврставајући Дучића у три највећа наша песника, што Дучић по европском критрерију и јесте. Но, такав критериј је са метафизичког аспекта у космичко картографском смислу – провинцијски. Кашанин је демистификовао Дучиће кроз похвалу.

Шантићева поезија је плесалиште кроз поља, херцеговачке улице, дворишта, острва, храмове и хареме. Шантићев ритам је ритам севдалинке – судар турског и сефардског на словенском тлу. Кажу да је био ретко сетан човек. Он је личност за дивљење. Шантић не само да је својом мелодијом врши снажан утицај, он, некако у тој својој сети, на тих начин, разноси.

Опет су тачка клучања и показатељ уметничке величине филокалијске врлине и надахнућа: усрђе, умилење и чистота. Она дакле Лепота која ће по Достојевском спасити свет.

 

Поезија као молитва

      Момчило Настасијевић- судар светости и профане културе

У нашој српској поезији постоји песник који је обухватио профану културу, мистику, светост живота – Момчило Настасијевић! Девственик по одлучном опредељењу, Настасијевић је писао узвишеним језиком, који, не само што је заобишао (оправдане или не), реформе језика деветнаестога века, већ је исковао сопствени узвишени говор у коме се пресијава тананост словенске душе и језичка отменост Ромеја и антике.

Песник као Момчило Наставић рађа се једном у хиљаду година. Оно што је Достојевски у прозном изразу, то је Настасијевић у поезији. Он је песник тишине. Мистике, у најбољем смислу речи.

„Наједном засиви, као прегорело је све, а све живи, друже у тајни, чуј мукотрпно се ово срце мимо све језе отисне“, „дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење“, „Ко није завирио у понор бола, тај не слути шта су висине среће“. „Душа многих је ледина, утабана спокојством и удобношћу, потребан јој је јак потрес, да пукне кора и да се у пукотини појави кадкад златна жица“. Филокалиjски дискурс, рекло би се.

Сваки двиг у исихастичком животу није могућ без страдања. Злопаћење је предслов на путу ка чистој молитви, и ко није спреман на страдања, ко није спреман на крст, тај не може ни ходати туда. То је есенција тиховатељске духовности. Читава поезија Настасијевића има филокалијски призвук.

Кроз Настасијевића се соцерцавају мелодије и светлост које су нам, због огрубелости срца иначе недоступне. Кроз Наставића се може осетити светост. То је некао тако и Достојевском  пошло за руком, додуше на нешто други начин. Када читате Наставића и Достојевског видите искуствен доживљај мистичних стања и надахнућа о којима пишу. Настасијевић је беспрекоран када је реч о форми. Нажалост, многи стручњаци за Момчила Настасијевића заробили су се  су се у анализи његовог израза, у форми, пренебрегавајући и губећи из вида суштину и њен ехо.

 

 

Момчило Настасијевић се упокојио као у светлости узнесен. У моментима упокојења имао је визије просјака којима је иначе помагао. Лице му беше блажено на одру. Као и Достојевском на крају. Један од убигих  којима је Момчило помагао, упокојио се од жалости чувши за представљење српског песника. Прошле деценије, у манастиру Ватопед догодила се одиста потресна сцена. Велики духовник и исихаст, Старац Јосиф Ватопедски, уснуо је у дубокој старости. Након неколико десетина минута, после смрти, старац се насмејао осмехом такве лепоте, осмехом који је, ако је човек  стави руку на срце, немогуће видети на нашој планети у нашем свету. Момчило Настасијевић је имао у многоме слично упокојење.

 

 

                          Паул Целан,  псаламско биће поезије

 

У нашем закључку осврнули бисмо се на Паула Целана, песника који долази из нама блиске јеврејске традиције. Човека дубоко окренутог мистичном, отвореног за хришћанство и Христа.

За Паула Целана бити песник, то значи умети створити, направити, дати реч. За Целана поезија носи своје непрећутане тишине, своју апофатичност. О,  лепе ли душе! Довољно је само бидети  његов поглед па да буде јасно о каквом бићу је реч. Нежност и такав непатворен израз, таква страдална лепота. Целан је умногоме сличан Момчилу Настасијевићу. Толике дубине могла је да осети само мученичка личност.

Сазревајући, Целан је у изразу неразговетнији и мрачнији. Али какве тајне људске душе открива човечанству Целан. Његова песма „Tenebrae“ је једна од најлепших песама Христу, у светској књижевности. Велики је Целан, један од највећих. Паул Целан је имао дар да очисти стих. Употребљавао је неретко јако прљаве слике, изразе који би кроз ехо његових песама, до нас долазили као тепање. Целан вас својим завршним стихом оставља без даха, делује као да је нагло прекинуо, а онда одједном, схватите да је већ све речено и то речено почиње да одзваница и да вас буди.

 

У свом тексту „Песништво Паула Целана“, Бошко Томашевић, светски признат и познат песник, философ и теоретичар књижевности, предавач на десетинама универзитета широм света и Европе анализира поезију Паула Целана кроз призму историјског контекста који дубоко утиче на његову поезију. Бошко Томашевић нас подсећа да Целанова поезија није само израз личног бола и сећања, већ и средство кроз које се историја огледа у личном искуству.

Томашевић посебно наглашава да Целан у својим песмама редовно помиње датум двадесети јануар, дан када је одржана конференција на којој је нацистичка Немачка планирала коначно решење јеврејског питања. Тај датум представља симбол једног од најстрашнијих периода у историји, што је за Целана, који је преживео логор, суштински значајно. Целанова поезија је псаламска, непрестано. Целан је свакако легитимни продужетак вапајног јеврејског страдања описаног у поетици Старога завета.  У његовој поезији, која покрива један век европске лирике, ипак, и те како је приметна повезаност с ауторима као што су Рембо, Маларме, Тракл или Рилке. Томашевић закључује да Целаново песништво није само рефлексија његових личних траума, већ и снажан коментар на шире друштвене и историјске траума. Све је то обојено снажним лирским нововековним заносом. Кроз ову призму, каже Томашевић, Целаново дело постаје есенцијално за разумевање како се лична историја и колективна историја преплићу у књижевности, чиме се потврђује реалистичка снага његове поезије, што је ништа друго до је пресијавање Старозаветног поетског духа.

 

Паул Целан препун је аналогија са терминима који се употребљавају у богословљу у православној мистици. Његов мистички поетски занос, препознат по својој херметичности, наглашава тамну, херметичну природу поезије која се одликује елипсом и тенденцијом ка „умукнућу“. Ова тамност, постаје клучни естетски принцип модерне поезије, дистанцирајући је од конвенционалне(Бошко Томашевић). Аналогија са митичким богословљем Псеудо Дионисија Ареопагита је запањујућа. Ћутање, примрак-тамност, тишина, умукнуће.

 

Целанова дела, позната су постала широј јавности након објављивања збирке „Мак и памћење“, одражавају ову комплексност кроз континуирану потрагу за новим значењима унутар песме, писца, читаоца и тишине. Томашевић каже да је Целан тежио својеврсном пакту речи са разумом, желећи да језик кореспондира са стварношћу, водећи га назад ка својим почетцима и разумевању језика као „разговора“ са оностраним унутар историјских оквира.Заиста псаламски, Целан је лириком обојио страдање Јевреја, што му је иначе замерано од критичара који су захтевали императиве ћутање или још радикалније, крај поезије, после концентрационих логора.

Целаново дело је, као што рекосмо, постало познато 1952. године када је објавио своју збирку „Мак и памћење“ са централном песмом „Фуга смрти“. Фуга смрти је „лирски еп“ о холокаусту. Целана је ова песма учинила светски познатим. Целанова песничка збирка „Од прага до прага“, која је објављена 1955. означава радикалан приступ песништву као метапоезији, као метајезику. Томашевић каже да Целан, у својим радовима показује дубоку скептичност према моћи конвенционалног језика, сматрајући језик истовремено и средством и ограничењем, што се може видети у његовој збирци „Решетка језика“ из 1959. године. У овом песничком делу, Целан истражује парадоксалну природу језика као медија који ограничава стварност коју покушава да престави. Мистична, апофатична теологија,  под нешто другачијим нагибом, наравно, језик посматра на сличан начин.  Према Целану, поезија тежи да именује неизрециво.

Не  заборавимо, у Старозаветној традицији оно Највише је неизрециво, и сходно томе у самој идеји имена је имплицитно садржана идеја о Највишем. Управо исихазам је радикализовао ову тему до крајњих граница.

Душан Мијушковић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име