Истина је једна. Не може нешто бити истовремено и истинито и неистинито. Дакле строго узевши ако желиш да останеш у истини, онда нема места за компромисе на рачун истине. Ипак, врло је лако упасти у заблуду и сматрати нешто за истину, што заправо није истина, или бар не потпуна истина. Нарочито почетницима у вери, многе ствари изгледају кристално јасне и недвосмислене, док се заправо ради само о њиховом неискуству и површности са којом посматрају и разумеју свет око себе, у њиховом једностраном погледу на свет.
Човеку који је тек недавно открио да уз помоћ чекића може да закуца ексер, одједном све почиње да личи на ексер. Ако је са једним закуцаним ексером успешно решио неки проблем, одједном му се чини да би тако могао решити сваки други проблем, што наравно није тачно.
Јер има безброј различитих врста проблема, а свега неколико тих врста се могу решити закуцавањем ексера. За друге врсте проблема, потребне су друге врсте алата, друге стратегије. Интелигентним људима, је обично нешто теже да се сачувају од самоуверености. Пошто до многих сазнања долазе релативно лако и без много напора, захваљујући својој, интелигенцији, склони су да поверују како могу и сложене проблеме да сагледају лако и без напора. Људи који их окружују и који их сматрају за паметније од себе, не усуђују се да то њихово мишљење доведу у питање, а то додатно помаже оним људима да буду сигурни у то своје мишљење и у своје виђење ствари. Пошто их нико не принуђава да ствари погледају и
са друге стране, често остају при врло површном и једностраном мишљењу.
Но, не оставља Бог ни такве људе, само ако у срцу заиста желе да дођу до истине. Бог их доводи у ситуације у којима та њихова површна схватања и идеје долазе у колизију са оним што се стварно дешава. Тада се они људи изненаде, како то да су превидели такву ситуацију. Ако им се то догоди више пута и ако заиста желе да дођу до истине, онда постепено стичу искуство да свет око њих није баш тако једноставан да између црног и белог постоји читав низ сивих нијанси.
Кад је реч о томе да ли је неки поступак грех или не, верујем да је врло важан ако не и пресудни фактор унутарњи мотив онога ко је то дело извршио. Уколико су унутрашњи мотиви тог човека били на месту, онда је и дело било добро. Ако су ти мотиви били погрешни, онда је и само дело било погрешно. То значи да човек може једно исто дело да изврши два пута у два различита тренутка и да једно од њих буде грех, а друго да буде добро дело. Површан поглед често не успева да добро сагледа те унутарње мотиве и због тога доноси погрешне процене, па неко добро дело може да окарактерише као грех, док неки грех може да погрешно урачуна у добра дела. Ствари се додатно компликују и тиме што у човеку готово никад није присутан само један мотив, него се много чешће ради о некој мешавини различитих па понекад и међусобно супротстављених мотива.
Понекад се неко нађе у ситуацији да не може у потпуности да избегне зло, него само може да изабере између два зла. Тада је наравно потребно изабрати мање зло. Површни посматрач ће можда и у том случају видети само то да је направљен прекршај, а неће узети у обзир какве су биле могуће алтернативе.
Све ово ти говорим, како бих у теби пробудио свест о томе колико је понекад тешко знати шта је прави пут и колико је лако уместо правог изабрати погрешан, и још при том бити прилично сигуран да је то прави пут. Једино твоја савест ће ти увек и непогрешиво рећи да ли си у нечему погрешио или не. Ослушкуј пажљиво своју савест како ти не би промакао неки њен приговор. Ако ти савест говори да је неки пут погрешан, онда се клони тога пута без обзира на то колико других људи видиш да иду тим путем и да ти тај пут препоручују.
Можда они имају другачије унутрашње мотиве, који чине да тај пут за њих буде исправан. Ипак, ако ти више људи даје исти савет, који је у супротности са оним што ти сматраш да је исправно, немој олако прелазити преко тих њихових савета, него тада још пажљивије начуљи своје духовно ухо и ослушкуј шта говори твоја савест.
Понекад се може догодити да ти више људи приговара за једну исту ствар, за коју твоја савест сведочи да ниси крив. Међутим, ту може бити речи и о томе да људи осећају интуитивно да у нечему грешиш, али не налазе праве речи да опишу шта је то што радиш погрешно. Тада ваља да оставиш по страни њихове предлоге и тумачења, која су супротна твојој савести, али да ипак ставиш један знак питања на своју исправност и да се запиташ може ли бити да људи желе нешто друго да ти кажу, али не налазе добре речи. Ако се пажљиво загледаш у себе, често ћеш у тим ситуацијама доћи до сазнања о некој својој мани која је све до тада редовно измицала твом погледу.
Ако ти више људи говори да си превише искључив и саветују ти да учиниш нешто што ти савест не дозвољава, може врло лако да се деси да сте и ти и они у праву: и то што они предлажу да учиниш је грех и не би требало да их послушаш, али с друге стране, имаш у себи неку искључивост које би требало да се ослободиш у неким другим стварима, за које ти људи можда ништа не приговарају. Пажљиво се загледај у себе, помоли се Богу да ти укаже шта је то у чему грешиш, у чему си то превише искључив. Бог ти то вероватно и указује, али ти можда не обраћаш довољно пажње на те опомене које ти Бог шаље. Ако се тако будеш молио и пажљиво преиспитивао, врло је вероватно да ћеш наћи шта би ваљало да код себе исправиш. Ако никако не налазиш ништа такво, онда настави да се Богу молиш и да се пажљиво преиспитујеш. Може бити да ћеш касније открити. У сваком случају, ако уложиш све своје потенцијале да пронађеш шта је то што би требало да поправиш, па ипак не проналазиш, онда те ни Бог неће много пропитивати о том недостатку. Ако би тај недостатак оставио дуго времена неисправљен због сопственог немара и небриге, упркос бројним опоменама, онда би био одговоран пред Богом што се ниси поправио.
У друштву верујућих људи, грех гордости се с правом сматра за најтежи грех. Ако се ко прави важан због нечега, у друштву верујућих људи, такав често бива изложен подсмесима уместо похвалама које се надао да задобије. Отуда се у друштву верујућих сматра за неумесно да се говори о неким врлинама, подвизима и уопште о успесима у духовном животу. Уместо тога преовладава прича у којој се сваки труди да себе представи у што лошијем светлу. То се назива смиренословље, тј. говор који личи као да потиче из смирења.
Но смиренословље није исто што и смирење. Није тешко говорити рђаво о себи у друштву људи који се малтене такмиче у томе ко ће себе више да оцрни. Не ретко се испод тог смиренословља вешто прикрива гордост и жеља да се лично истакне. Тако се догоди да неко сам о себи говори све најгоре, а кад му неко од саговорника одобри и сагласи се са оним што је рекао, одмах се нађе увређен.
Храм
