Појам духовништва никако није нов, већ је јако укорењен у црквеној традицији, од најранијих дана. Почевши од епископства, до устројства манастира, духовништво – као и све друго што се задржало у црквеном предању – није се случајно нашло ту као један од рецепата за здрав духовни живот. Нажалост, као доста других таквих “рецепата“, и оно је добило и своју негативну страну, сходно људским слабостима. Чини се ипак да негативна страна духовништва никад није била израженија него у нашем времену.
Разлога за то је доста, али рекло би се да се неки издвајају. Пре свега, појавом интернета, предавања, беседе, интервјуи са монасима постали су свима доступни, па више није једини избор који имате неколико манастира у околини, већ можете да бирате у широком спектру тражећи оног чији вам приступ највише одговара. Друга важна ствар је чињеница да је време у коме живимо одликовано брзим животом и отуђеношћу људи.
Управо ова два разлога воде ка једној, усудио бих се да кажем, аномалији у савременом црквеном животу. Она је најчешћа код људи који нису раније живели црквеним животом, већ су након неких животних турбуленција или преломних ситуација дошли до Цркве. Доступност многих предавања на интернету често је то што даје утеху у часовима када се човек осећа потпуно усамљен, и то у старту није лоше. Проблем настаје када Црква почиње да се гледа само кроз једног монаха или монахињу који нас је “спасио“. Један од узрока је и честа небрига парохијских свештеника, који административне, техничке послове или грађевинске радове на храмовима стављају испред самих парохијана, према којима имају хладан однос, што душа којој је потребна утеха врло брзо осети. Као по шаблону, такав човек тада одбацује могућност осећаја благодати или црквеног живота у својој, парохијској цркви, и по правилу идеализује неки од манастира, где се осетио добродошао, где је осетио утеху, добио савет…
Ту се обично долази до другог дела приче. Такав верник, нов у црквеном животу, целокупну перцепцију духовности персонификује у једну особу – свог духовника. Разлога за то опет може да буде пуно, али издвајају се неки од њих. Пре свега, људи воле осећај ослобађања од одговорности. Препустивши свој живот духовнику, он сматра да је решио питање свог спасења само ако испуњава послушања које му задаје тај монах.
Важна ставка код таквог односа је међусобно непознавање. То што верник не познаје монаха помаже му у томе да га идеализује као свемоћног, свепаметног и, такорећи – светог, за разлику од “оног тамо свештеника што седи по кафићима“. С друге стране, то што монах не познаје верника, даје могућност стварања лажне слике о самом себи, то јест, представљања живота не онаквог какав јесте, већ каквог би ми желели да га видимо. Један познати духовник из мог краја то је описао речима “долазе код мене да им чешкам уши“. И то је заиста свеприсутно. Монасима тако човек представља слику себе као мученика који се труди да опстане у свету пуном зла, где је комшиница врачара, рођак среброљубац, деца распуштена, муж пијаница, ташта горда… а само он исправан и намучен. Онда му монах даје слаткоречиве утехе где се само појачава скривена гордост у вернику, а не долази до суштинске самоспознаје и поправке духовног живота.
Такође, долази и до појава где су верници поносни на то ко им је духовник, какве им је постове прописао, какве савете дао. Скоро да можемо доћи до тога да се верници надмећу у томе ко има бољег, строжијег, “светијег“ духовника. А суштинско непознавање доводи до поражавајућих исхода, када духовници приписују правила, деле епитимије, често и стварају комплексе верницима. Не познајући њихову реалну животну ситуацију и околности, постављају им захтеве који у тим околностима нису испуњиви. Тако се догађа да људи, осећајући се немоћнима, одустају од црквеног живота пре него што су га реално и почели.
Ипак, чини ми се да је најпогубнији моменат оваквог односа идеализације и везивања за личност духовника – занемаривање Христа. Везавши се за личност тог човека као спаситеља, људи испољавају ту велику, рекло би се историјску слабост – жељу за Вођом. Као што постоје људи који идеализују световне ауторитете (политичаре, идеологе, музичаре, спортисте…), исти мотив влада и у овом случају. У таквом односу, Христос је само средство, а не Циљ. Циљ је задовољити свог духовника, бити најбоља верзија не себе, већ оног што он поставља пред тебе. У таквом односу долази до патологије, да се остали у тој заједници не гледају као браћа и сестре, већ као противници, конкуренти у борби за што бољи статус код духовника. Таквим понашањем верник избацује из живота две главне Божије заповести – љубав према Богу и према ближњима.
Нажалост, овај текст нисам писао напамет, већ су ме бројни примери којима сам посведочио навели да поделим ово размишљање. Далеко од тога да је овај текст уперен против монаштва, или против посећивања манастира. Господ нам је и у овом времену дао много харизаматичних, паметних, продуховљених људи у Цркви и на томе морамо да будемо захвални. Нити смем да тврдим да исповести и разговори са монасима нису корисни – има примера који би ме одмах демантовали. Духовно руковођење од стране искуснијих, пракса је која од првих векова Цркве даје резултате. Оно што је кључно јесте сам избор духовника, то јест, мотив при таквом одабиру. То је оно о чему треба размислити, јер таква одлука у многоме одређује правац у коме иде наш духовни живот. Овим текстом желим да скренем пажњу на прескакање степеника у духовном животу, својственог људима који су тек ушли у веру и – природно – одмах желе да пуцају на највише ступњеве, па им се све осим дубоких духовних разговора чини малим и приземним. Нити је причешће мање свето у локалној цркви од оног у манастиру, нити мора да значи да у заједници око те цркве нећете пронаћи утеху и квалитетан разговор, као и прилику да према тој браћи испољите хришћанске врлине.
За крај, закључићу причом оца Серафима Роуза, у којој наводи пример једног таквог младића жељног “инстант“ духовности:
“Пре неколико година неки младић, боготражитељ, дошао је на Атон. У разговору са игуманом манастира, где је младић одлучио да остане, повикао је:
-Оче! Моје срце чезне за духовним животом, за подвигом, за непрестаним пребивањем у Господу, послушношћу старцу. Поучи ме, оче, да стекнем висину у духовности.
Пришавши полици за књиге, игуман му изненада предложи “Дејвида Коперфилда“ Чарлса Дикенса.
-Шта вам је, оче! – збуни се и побуни наш боготражитељ – Па то је викторијанско сентиментално штиво, производ западног утицаја! Зар је то духовна књига!?
Игуман се осмехну:
-Док не научиш једноставно и да на хришћански начин гледаш на живот, као мали Дејвид – простосрдачно, добро, од срца и са опраштањем – никаква “духовност“ ти неће помоћи, а светоотачке књиге ће ти бити само на штету, само ће те претворити у “духовно“ чудовиште и упропастиће твоју душу.“
smrt-svetu.blogspot
