Човек је оно што је у њему, а не на њему и око њега. Представља се он и оним што носи на себи и што је прибрао за себе. Али и то је одраз онога што има у себи. Јер, све зачиње и почиње у духовном бићу човека.

Карактер осликава човека, а он се изаткива кроз његово дело. Па, тако, за неког се каже да је „добар човек”, а за неког да је „лош (зао) човек”, предочава се као „вредан” или „лењ”, „мудар” или „лукав”, „разуман” или „неразуман”, „племенит” или „окрутан”, „душеван (осећајан)” или „бездушан (безосећајан)”, „Божји човек” или „ђавољи слуга”.

За оне који се „маскирају”, како би пред светом изгледали бољим него што јесу, обично се каже да су: „лицемери”, „фолиранти”… Има, на бољој страни, и оних који се, и по изгледу, пред светом унижавају, да не би скретали пажњу на себе, да би савладавали страсти тела свога и себе чували од могуће гордости; такви су „јуродиви Христа ради”, „скромни људи”… Код неких људи у први план изађе оно што имају или што немају, па се квалификују као „богаташи” или као „сиромаси”.

 На путу врлина

У најкраћем предочавању, за неког се каже да је „човек”, а за неког да је „нечовек”. Мерило је то колико се ко држи онога на шта је као човек призван и позван.

С размеђа греха и врлина човек креће. За који пут ће се одлучити  зависи од њега самог. Ако крене путем врлина, не очекује да ће му пут бити посут цвећем, већ камењем којим ће бити засипан. Пошто тај пут подразумева жртву – с врлинама се иде узбрдо, с грехом низбрдо – човек који се за њега истински определи бива задовољан оним што има. Јер зна да је свакоме дато према његовој моћи и да су очекивања условљена даровима које човек има.

Духовно просветљен човек зна да Бог никоме дужан не остаје. Свакоме ко је послат у овај свет, коме је удахнут живот, дат је одређени дар. Али немају сви исти дар. Сходно библијској причи, некоме је дато пет таланата, некоме два, а некоме један.

Tо не значи да неко има мање, а неко више разлога да буде задовољан. Господ казује да су „блажени сиромашни духом”, они који поседују врлину смиреноумља. Али и указује да „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати”.

Разуман човек задовољан је и радује се ономе што има; он зна да се у сваком времену и у свакој прилици, уз помоћ онога што има, може учинити какво добро дело, које њему приличи.

Наш савременик, мој пријатељ Слободан Бркић од рођења је без телесног вида. Рођен је истог дана с још две сестре, као тројке у родитеља. Смештени су у инкубатор, где су, због компликације, њих двоје остали без вида. Слободан не жали над својом судбином, већ каже „Јесам изгубио једно чуло, али сам добио много више. Да се то није десило, вероватно бих био просечан, обичан човек који се бави просечним стварима…”

Слободан је прогледао духовним очима. До своје 35. године научио је десет језика, постао стручњак за сајбер безбедност (којег ангажује и амерички Еф-Би-Ај), постао православни мисионар, који је већ за то време 9.500 странаца превео у православље.

„Кад човек види само физичким видом, он је ускраћен, јер очи варају. Ја видим духовним видом који је непролазан. Није џаба речено у Светом писму: `Благо онима који не видеше, а повероваше!`”, казује Слободан. И додаје: „Господ, уместо да допусти оно што ми желимо, бира оно што је најбоље за нас.”

Зато се разуман човек моли: „Боже, дај ми оно што је за мене најбоље!” Он је задовољан оним што има.

Али, с друге стране, није мало ни оних који показују незадовољство оним што имају, сматрајући да њима више припада. Себе уздижу на место творца, па по својим мерилима процењују шта и колико коме припада.

Не зна колико му је доста

Кад жеље надиђу могућности, онда човек постаје роб својих нереалних очекивања.

Незаситост човекова у материјалним добрима води у среброљубље, смртни грех, у којем је корен сваког зла. Нажалост, често чујемо како се за неког каже: „Не зна колико му је доста!” Указује се на грабеж и себичлук човека који нема довољно осећаја за друге људе. Сабирањем непотребног материјалног богатства, он би да демонстрира своју тобожњу моћ, а, у ствари, показује своју духовну немоћ.

Човек који промишља не гомила непотребно. Он даје другима. Зна, када добро чини, када даје онима којима је потребно, да добро чини, стиче благодат.

Магазин политика