Лењост, један је од седам смртних грехова. Зашто? Зато што све што постоји, створено је да добру прислужи, да добре плодове има; а ако добрих плодова нема, онда нема ни потребе да постоји.
На потребу да човек ради указује се од његовог настанка. Након што је створио рајски врт, Бог ствара и настањује човека у њему „да га обрађује и да га чува”. Човеку се намењује стваралачка улога. А након што човек, због греха својег, бива изгнан из врта, рад за њега постаје првенствено начин обезбеђивања средства за живот, али и начин да покаже себе. Бог човеку тада рече: „Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.”
Духовна пасивност
Дакле, од човека се захтева да цео живот ради, док се у земљу не сахрани, да живи од хлеба који ће стицати „са знојем лица својега”.
Од човека се очекује да ради и онда када има од чега тело да нахрани. За поуку ту је библијска прича о безумном богаташу. Сам Господ ту причу изрече: „У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: ’Шта да чиним, јер немам у шта сабрати летину своју?’ И рече: ’Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.’” А Бог му рече: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.”
Порука је да није довољно да човек себе само телесно нахрани. Потребна је, надасве, духовна храна.
Православна црква овај смртни грех (колоквијално назван: лењост), у ствари, с пуним назначењем, овако именује: „очајање у лењости и немарност према свом вечном спасењу”. Тиме се превасходно указује на духовну пасивност.
Апостол Павле каже да смо ми људи „Божији сарадници”. Позвани смо да, делом својим, одржавамо свет онаквим какав је створен, и да и сами, сходној својој боголикој природи, учествујемо у стварању, по угледу на Господа.
На човеку, као разумном бићу, јесте да спозна циљ и смисао живота; а притом да чини онолико колико је то у његовој моћи, да умножи таланте који су му даровани.
Из свега реченог следи закључак да човек радом, по мери могућности својих, продужава живот себи. Нерадом, пак, обесмишљава и скраћује живот себи.
Човек је стално у самораспећу, између духа који би на небо да узлети и тела које би на земљи да се гости. Зато је ту ум, да човеком руководи – да га води у духовно преображење, а онда у васкрсење. Отуда Свети Јован Кронштатски, дајући практичне савете и духовне поуке, каже: „Не покоравај се лењивом, лукавом и многогрешном телу, јер је оно спремно да стално мирује и да нас кроз привремено спокојство и наслађивање одведе до вечне пропасти.”
Као стваралачко биће, човек има призив рада, да добро чини. Само је потребно да ум бди, да стражари пред онима који би човека од тога да одврате, а онда да га поведе – у акцију, зарад добрих плодова, да трудољубиво умножава таленте.
Истакнути српски адвокат, писац и политичар (академик) с размеђа 19. и 20. века, Драгиша Васић, у студији „Карактер и менталитет једног поколења”, између осталог, анализира где, када и како се код српског човека појављују песимизам и оптимизам. По његовом мишљењу, песимизам је „у највише случајева, лењост”. За то даје овакво објашњење: „Они што су увек чекали да други за њих све ураде, показивали су се незадовољни чим њихова безгранична и неумерена очекивања нису била оправдана догађајима.” С друге стране, Васић на солунском фронту код српског војника, који спреман чека полазак у ослобађање отаџбине, види „неисцрпан оптимизам”, па тим поводом пише: „На фронту, он се није напуштао. У своме слободном времену, он (српски војник) је радио ручне радове и јединствено довитљив он је изненађивао својим здравим духом и својим изумима.”
Ко ради тај и греши
Ту потребу за радом код српског човека, тада ратника, примећује и Арчибалд Рајс, који у „Ратном дневнику”, у пролеће 1918. пише: „Чекајући тако, тај ратник не заборавља пољске радове, он воли земљу, има инстинкт сељака за рад на земљи, а потребе ратне гоне га на тај рад… Свуда где су бујне кише оставиле мало плодна земљишта по стенама, он ствара мали врт, залива га брижљиво водом са извора, свежом водом са често врло, врло далеког извора. Црни лук, планинско цвеће, образују скромни и лепи вртић који га подсећа на воћњаке, винограде и села, које данас беру и уживају други.”
Човек, по несавршеној природи својој, склон је да греши. Можда управо зато – да би тако исправљао пут свој и себе изграђивао.
Отуда и народна изрека: „Ко ради, тај и греши.” Неки то проширују да би послали што јаснију поруку, па кажу: „Ко ради, тај и греши, а највише греши онај који ништа не ради.” Грешан је онај који не чини добро!
Извор: Политика
