Да бисмо појмили макакву форму уметности на простору Православне источне Цркве, ваља нам поћи од значења које је источно црквено предање дало материји , — твари , материјалноме свету који је наш свет. Разликовање, растављање и супротстављање материје и духа може бити далекоисточног, азијатског порекла, но Источна Црква никад га није прихватила. Како у случају гностичке јереси (са њеним разним огранцима у разна времена), тако и у случају иконобораца, а доцније и варлаамита (14 век), а пре свега својим противљењем према западном схоластицизму који полази од Filioque. Православна црква је бранила хришћанско учење од теоретскога дуализма, односно од опасности да се Откривење Божје претвори у један интелектуалистички метафизички систем. Познање Бога није неко учење које би се постизало мозгом, нити идеолошка вера и теоретска извесност, него искуство читавог човека, а у начелу телесно искуство. Познајемо Бога кроз коришћење света, примајући свет као јело и шиће, као благослов Божји. А ово правилно примање света сачињава благодарење човеково, живо општење човека с Богом, чиме се свет показује као објављење и појављење Божје, као тело Бога Слова.
Материја, дакле, није символ духовне стварности; она не добија своју вредност само у оној мери у којој објављује и пројављује духовне истине. Материјална стварност је непосредно и осетно пројављивање Енергија Божјих, Премудрости и љубави Божје, откривење Личности Логоса. Као што једна Ван Гогова слика, мада на први поглед није ништа друго до једна збирна целина неутралнога градива (платна и боје), ипак представља откривање и пројављивање јединитости и несличности, са било ким другим, личности Ван Гогове, тако и материјална стварност света представља пројављивање Лица Божијега, представља чулима и осећањима доступни резултат личних Енергија Божјих. Предмети и бића природне стварности јесу „ствари” — „прагмата” (дела — акти), једне творачке Личности, јесу реч те Личности, која реч открива Лице Бога Речи.
Али, човек је, у лицу Адамовом одрекао евхаристијскога (благодарственога) коришћења света, одбацио је. литургијски однос са Богом кроз благосиљање тварнога света. Посегао је за бунтовничком самодовољношћу, за самосталношћу и самопостојањем. Он сада узима свет да би очувао своју биолошку индивидуалност, и ово аутономистичко узимање, уместо да га одржи у животу, води га потпуно
у трулежност и у смрт. Цео свет се претвара у догађај потпунога и све јачега распадања, губи сваки егзистенцијални смисао и разлог, постаје свет бесмислен и сабластан. Дело је Цркве да поново васпостави заједницу и однос човека с Богом, да обелодани унутар њу истину света, који је лично присуство Логоса, да ологоси свет.
На пространствима живота Цркве познајемо личну истину Божју тј. Лице Божје, било у размерама светскога Логоса, било у догаћају Оваплоћења Логоса, „у лицу Исуса Христа”. У оба случаја ради се о личном откривењу, односно, посреди је евентуална могућност, а не објективна нужност. Истина Цркве, односно хришћанско Богословље, није збир објективних знања о којима би се могло добити обавештење и која би се могла научити читањем књига или слушањем беседа. Напротив, то је знање које произилази из личног сусрета, то је резултат еротског општења. Целокупна источна светоотачка књижевност инсистира на еротском карактеру божанскога познавања. Истински богослов је онај ко љуби Личност Бога. Лоубав (ерос) према Богу, мећутим, није сентиментална распаљеност (како су је били схватили средњевековни шпански мистичари), него католичанско, целосно и свеобухватно, првенствено пак телесно, учешће у животу тела Логосовог, које је преображени тварни свет, односно Црква. Ово лично еротско познање Бога назива се на Истоку апофатичким познањем и сачињава апофатичку теологију православне Цркве.
Лиофатичко богословље, то јест опит Цркве, формулише се кроз догмате и кроз црквену уметност. У оба случаја ове формулације не обухватају свецелу истину, него је само описују; оне су ту као граница, међа истине. Измећу меће истине и саме истине постоји једно растојање које треба прећи личним искуством. Ово апофатичко схватање црквене истине заснива се на основним претпоставкама по којима се разликује источни доживљај хришћансгва од западнога, — заснива се на разликовању Суштине Божје и Бнергија Божјих, на могућности личног учешћа човековог у несазданим, нетварним Енергијама Светога Духа, на одбацивању Filioque, на равнотежи измећу пневматологије и христологије. Али о свему томе говорити — био би исувише дуг говор.
Пређимо, дакле, на византијску архитектуру. Она је један од најкарактеристичнијих израза или формулација источнога богословља. Она на непосредан и чулима доступан начин обелодањује све три горе наведене истине: афирмацију и позитивно вредновање материје, апофатично-лични карактер богословског познања и ологошење света, тј. пројављивање лика Логосовот у тварној стварности света.
У византијској архитектури имамо, пре свега, манифестацију личне, или боље, личносне димензије материје. Шта значи то? Овде морам изјаснити помоћу поређења. Подсетићу вас на грчку класичну и на средњевековну готску архитектуру.
У првој имамо предност безличне речи и безличног разума, односно логике (у виду сразмерности величина), наспрам материје. Делови старога грчкога храма мере се претежно по „правилу” сразмера (аналогија). Архитекта користи материју да би обликовао савршене сразмере и тако доспео до беспрекорне рационалне хармоније која ствара утисак лепога као симетријскога савршенства. Када се удвостручава величина древнога храма, сразмерно се удвостручавају све његове размере; удвостручавају се размере и врата и степеница, и свих осталих делова храма, тако да основне сразмере остају исте, мада при том двоструко увеличана врата постају преголема, а човек би с лакоћом могао да проће и кроз упола мања врата, чак и степенице због удвостручења постају превелике, скоро да се по њима не може ићи. Главно је — очувати склад сразмера сам по себи, без обзира на стварну величину храма. Делује се на разум посматрача: уметник хоће да очара помоћу хармоније аналогијских односа на уметничком делу.
Напоредо с тим, у готској архитектури имамо првенство надличносне речи и надличносног смисла (односно објективно дате истине), наспрам материје. И опет уметник не открива у материјалној стварности њен „логос”, њену реч и смисао, њену унутарњу истину, њену личну димензију, него употребљава и потчињава материју да би изразио истине које су му дане споља, од строге и круте власти, као објективно знање, док он сам са својим делом не може ништа сем да рашчлани или анализира те истине на појединачне идеје. Основна дата истина јесте строгост и ауторитет видљивога тела Цркве, која подвргава човека себи не само помоћу апсолутног ауторитета Откривења Божјега које поседује него и помоћу упадљиве и огромне величанствености своје организационе разуђености. Истина о спасењу није лично откривење, није преображај света и Историје у Личност оваплоћене Речи, већ ауторитативна извесност црквенога организма. Истину дефинише овај видљиви организам, и као дело човеково не преостаје ништа друго до анализа — рашчлањивање — и логичко распоређивање истине, тј. исцрпљивање свих могућности логике у границама датог откривења. Пановски је својим радом „Ahitecture gotihtue et pansse sholactique“, показао чак и временску подударност измећу развоја схоластичке мисли с једне стране и развоја готске архитектуре с друге стране. Могло би се приметити и то да ограничена могућност људске логике да анализира дато божанско откривење оставља човека на крају крајева неискупљеним, а његову жећ неутољеном. Ова чињеница упадљиво избија на видело у готској архитектури: у готској морфологији карактеристична је прекомерност, безмерност, вели Ворингер , а њу проузрокује страст трагања за искупљењем која налази излаз у опијености, у ошамућености, у сентименталној екстатичности. Покушај готске архитектуре састоји се у томе да се природноме супротстави натприродно, а људској маленкости трансцендентални ауторитет, ауторитет одозго. По примедби Шоазијевој, готска уметност дејствује помоћу супротности, противстављајући низијама устремљеност својих горњих линија ка висинама и своје огромне куле-звонике. Па ипак, она није само супротстављање сразмера или аналогија, него и покушај да се покаже непосредни и вертикални однос измећу човека и Бога, однос који не бива посредством света и датости природне стварности него посредством једног монолитног, јединственог и величанственог организма, који је видљиво тело Цркве. Техника готске архитектуре заснива се на зидању помоћу ситних тесаних каменова који омогућавају да се стубови претворе у коцкасто ишаране сложене стубове, и то са толико „жилица” на стубу колико их имају и сводови што се ослањају на стубове. Тако се омогућава усредсреđивање притисака које врше унутарњи зидови у апsолутно утврđен систем скелета. П. Михелис („Естетско посматрање византијске уметности”), сматра да се иза ове технике крије дубоко аналитичан дух. Тај дух, размишља, анализира силе притиска у дијаграмима статике и труди се да их скамени у простору, у јединству које није органско него механичко, у виду монолитнога система. Природна грађа је укроћена снагом изузетног насиља, и грађевина испољава већма вољу уметникову него његов дијалог с материјалом.
Теолошки погледи
