На овај велики празник, Богојављење, прослављамо Христово крштење, када је Очев глас потврдио да је Христос Син Божији и Дух Свети се спустио на Њега у виду голуба. Богојављење открива да је Спаситељ, који се појављује у водама Јордана, да просветли наш свет-Богочовек, Личност Свете Тројице. Крштен је да би нас и сâму творевину вратио у древну славу за коју смо створени.
Нажалост, наши прародитељи су се окренули од свог великог позива и увели царство корупције које јако добро познајемо. Бог је Адаму и Еви дао одећу од коже кад су напустили рај након што су га игнорисали. Својом непослушношћу постали су свесни да су голи и бачени у свет какав ми познајемо. Њихова голотиња показала је да су одбацили свој позив да постану попут Бога у светости. Одузевши себи првобитну славу, били су сведени на смртно тело и предодређени за ропство својим страстима и гробу. Због њих је и сама творевина била „покорена таштини …“ (Рим. 8,20).
Док смо се припремали за Богојављење, чули смо ову химну „Припреми се Зевулоне и украси се Нафталије, река Јордан престаје да тече и са радошћу прими Учитеља који долази да се крсти. Адаме, радуј се нашој Прамајци, и не скривај се као некада у Рају, покажи се да те обуче у прву одећу. Христос се јавио да васпостави творевину.“ Ако вам је необично да размишљамо о Христу који је крштен да би обукао Адама и Еву, сетите се учења светог Павла о томе: „јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). У крштењу нас Исус Христос облачи у одећу светлости, враћајући нас изворном позиву да постанемо попут Бога у светости. Спашава нас од голотиње и рањивости робовања сопственим страстима и страху од гроба. Кроз Његово и наше крштење, Он нас чини учесницима у Његовој обнови и испуњењу људске личности. Крштава се да би спасао Адама и Еву, све њихове потомке и целокупну творевину, испуњавајући славне сврхе због којих нам је и удахнуо живот на првом месту.
То, међутим, сигурно не значи да ће остатак нашег живота након крштења бити савршен у сваком погледу без бола, болести, смрти и других облика личне сломљености. После Христовог рођења, зли Ирод је убио све дечаке из регије Витлејем. Матејево јеванђеље нам говори да је, након хапшења Јована Претече због пророчког осуђивања грехова краљевске породице, Господ отишао у „Галилеју незнабожаца“ да започне своју јавну службу у испуњењу Исаијиног пророчанства да „народ који седе у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мт. 4,15-16).
Они који су патили под угњетавањем Ирода и Римског царства јако су добро знали о тами и смрти. Жртве рата, тероризма, прогона и других злочина широм света данас то такође чине. Исто важи и за људе који оплакују изгубљене у пандемији и који су погођени економском и социјалном недаћом. Ако признамо истину о сопственим страсним мислима, речима и делима, видећемо да на много начина и даље више волимо духовну таму греха него светлосну одећу. Радије бисмо следили своје прве родитеље у одабиру голотиње и слабости него божанску славу и снагу Новог Адама.
Јован Претеча је позвао људе да се покају, припремајући се за долазак Месије, чије је проповедање започело са сличном темом: „Покајте се, јер се приближило царство небеско“ (Мт. 4,17). Не волимо да нам се каже да се кајемо из поноса и можда из страха од казне. Истинско покајање је, међутим, у основи позитивне природе, јер нас позива да се преоријентишемо ка истини и стварности. Позива нас да изађемо из таме док улазимо у светлост. Изазива нас да напустимо тужну стрепњу голе рањивости због радости да будемо потпуно обучени као вољени Божји синови и кћери.
Право покајање захтева да Христу понудимо сваку димензију свог живота за исцељење и преображај. То је један од разлога што у наредним недељама након Богојављења благосиљамо куће светом водом. Крстећи се у Јордану, Христос је осветио воду испуњавајући њене намере које је Бог дао, оживотворење и задовољење наше најдубље жеђи. Света вода манифестује Христов благослов целокупне творевине, протежући се чак и на мале детаље нашег свакодневног живота. Крштење нашег Господа открива да ништа није суштински непристојно, зло или одсечено од Бога. Он омогућава да сва стварност засија светлошћу светости.
Да бисмо прославили Богојављење, следимо позив да заблистамо кроз божанске енергије у свим аспектима нашег живота, укључујући посебно оне које смо у искушењу да одбацимо као суштински непристојне. Христос нас позива да сјајно блистамо одећом светлости коју нам је дао. Уместо да се голи шуњамо по врту попут старог Адама, морамо наставити борбу да лично и са намером прихватимо славу свог спасења. У томе је ствар покајања и нико други то не може учинити за нас. Морамо да преусмеримо свој живот ка Богу, ако се желимо окренути од таме греха и ући у светлост Христову.
На Богојављење славимо да се вечни Син Божји понизио да се крсти у водама Јордана како бисмо могли да учествујемо у Његовој божанској слави. Крштава се да би спасао Адама и Еву, све њихове потомке и целокупну творевину. Огрнуо нас је крштењем да би прикрио нашу голотињу, која нас је деградирала као робове страсти и смртности у свету корупције. Богојављење нас подсећа да смо се већ обукли у Христа, попут одеће, и вратили смо своје древно достојанство као Његови синови и кћери. Сада заправо морамо живети као они који су Га обукли прилагођавајући наш карактер Његовом. Сада морамо из дубине душе засијати светом славом коју је Богочовек поделио са нама. Сада у свом животу морамо да сведочимо да се пророчанство заиста испунило: „народ који седе у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија ” Да бисмо прославили овај велики празник, морамо постати живе епифаније спасења које је Исус Христос донео свету.
Јереј др Филип Лемастерс је професор религије на Универзитету МекМуреј у Тексасу
publicorthodoxy.org
