Главни појам овог поглавља није секуларизација — онако како се он користи у уобичајеном (или социолошком) смислу. Секуларизација се по правилу дефинише као „процес ослобађања друштва друштва и културе од религијских институција и симбола“, „повлачење религије из јавне у приватну сферу“, „промене система вредности и норми“, односно као „стварање друштва нерелигиозних вредности и секуларних институција“ као „део друштвене модернизације и рационализације“.
Не могу а да не приметим да су и дескриптивни и нормативни елемент овог појма погрешни. Дескриптивни, зато што говори о секуларизацији искључиво као „процесу“ — дакле, као о нечем спонтаном, природном, што се подразумева и против чега се, онда, једноставно не може. Но, као што ћу доцније и показати, реч је о пројекту, замисли и вредносној матрици једног дела системске елите (естаблишмента), пројекту који се спроводи, на коме се активно ради и преко којег се обезбеђује идеолошка доминација у друштву, уклањањем слободе животног избор и вредносне конкуренције.
Такође, коришћење појма секуларизација као некакве неутралне дескрипције онога што се дешава у савременим друштвима представља и несумњиво нормативно шверцовање сопствене идеологије и њено приказивање као друштвено пожељне и „научно објективне“. Наиме, пошто се секуларизација упари са модернизацијом и рационализацијом, као уобичајно референтним вредностима савремених друштава, из те једначине нужно следи да не можемо имати „квалитетно“ савремено друштво ако оно није и довољно „секуларизовано“. Тако појам секуларизације, у великом делу јавности, па и друштвених наука, постаје само још једна псеудонаучна идеологема којом се засењује простота и оправдава хегемона култура конзумеризма и материјализма.
Због тога ми се чини да је термин дехристијанизација бољи и поштенији. Он, наиме, описује оно што се стварно дешава у Западним друштвима: планско одвајање грађана од хришћанске вере и побожности и активан рад на порасту антихришћанског безверја. Јер, као и сви појмови са префиксом де, овај термин нам указује да није само реч о процесу, већ и о пројекту којим се производи стварност.
Реч је о својеврсном антихришћанском притиску који не долази само од државе већ и од друштва. Дакле, није посреди никакво огољено политичко насиље, попут својевременог јакобинског и бољшевичког терора. Посреди је социјални (укључив и културни) притисак, са елементима агресивног атеистичког фундаментализма који заступа један активан антихришћански покрет. Његово средиште није у обичном народу, већ у системској елити, тачније, у оним стурктурама које одражавају или стварају норме. А према том нормативном естаблишменту се управља процес статусног угледања нижих друштвених слојева (средњих и доњих) према вишим (горњим).
srodstvopoizboru.wordpress.com
