Дан је био сунчан и прелеп.
Никола се шеткао по соби нервозно. Као да је очекивао позив, као да ће сваког часа телофон да зазвони. Али, тишину тренутка нарушавао је само шкрипави бат његових корака. Дошао би до прозора дневне собе, померио завесу у намери да провери шта се напољу дешава. Покоји пролазник би се лењо вукао као без циља, деца су трчкарала у неком свом дечјем свету.
Како је сунце већ полако падало, Никола ухвати на трен свој одраз у прозору. Деловао је себи старије него што је био. Држао је тако свој поглед, покушавајући да промени израз лица, да се осмехне, разведри. Али лице му је некако спало, образи као да су посустали да прате јагодичну кост, већ су склизнули надоле, тражећи вероватно неко угодније место.
Није му се допадало то што види. Истина, цео дан се тако осећао, баш као и ти несретни образи. Али, зар није могло нешто да се учини? Добро би му дошло друштво. Али оне које је звао, или нису прочитали поруку или су већ негде отишли. Вероватно са ведрим образима постављеним на свом месту. Зашто је имао осећај да се само он овако лоше осећа? И то баш данас. Викенд је, пролеће, сунчан дан који огрева душу. Али не његову. Плаветнило неба које милује мисли. Али не његове.
Дубоко је удахнуо, склопивши очи, као да је пребирао по мислима шта и куда даље. Могао је да изађе сам, да прошета, да седне негде и попије кафу. Узалуд, нема воље. Погледао је у телефон, ништа се није променило. Нема порука, позива…Сео је на кревет, листајући часопис. Али ни један наслов му није задржао пажњу.
Никола одлижи часопис и устаде. Крену до кухиње да наспе воду у чашу, кад угледа свој лик у огледалу ходника. Сјајно, рече иронично. Сада су и боре мрштилице позирале поносно. Никола поново покуша да се разведри, да бар огледало превари, али му не пође за руком. Мрштилице су се церекле Николи у огледалу.
Он махну руком, знаком којим ставља до знања да одустаје и продужи до кухиње. Али, како је сунце већ пало а тама се полако увлачила у стан, он угледа свој став у застакленим вратима балкона. И виде себе, спуштених рамена, оклембешених руку, уморних очију и усана. Дан никако да се заврши, помисли.
Сутрадан је, рано ујутру, куцкала киша по прозору. Никола се пробуди са лакоћом те лаким корацима крену да се спрема за посао. Приђе прозору да провери какво је време, а и примети свој озарени одраз. Као да је сва јучерашња светлост дана испунила његово биће, а његова тмурност населила облаке. Никола се насмеши, а образи му испунише јаке јагодичне кости.
Чекао је лифт неко време али није био ни мало нервозан. Није се журио. Огледало у лифту га ведро поздрави. Сада је Николу, у огледалу, посматрала његова млађа верзија, са дечачким, мангупским погледом. Мрштилице су се покуњено смањиле. Остале су без јучерашње силине.
Никола развуче свој осмех, уснама једрим и живахним. Радосно је поздрављао комшије које су се необично лепо смешиле. Као да је свет наједном постао весео и лак. И би му чудно и необично, где је јучерашњи Никола нестао? И хоће ли се убрзо вратити? Али му се мисли брзо вратише у ведрину. Спустио је кишобран, допуштајући да га квасе лагане капи кише.
А за сваким кораком, одмах за њим, пратио га је невесели, јучерашњи Никола, вукући ноге по киши. Стежући чврсто дршку кишобрана, не би ли покисао.
nekazano.me
