Човек (Нефеш, душа жива) као створено биће (од материје којој је Дух удахнут) нема никакву дуалну природу јер као што се каже човек без онога што се данас и дуго већ зове Дух је леш а без онога што се данас и већ дуго зове тело је утвара. Цео и исцељен је само у заједници са Богом. Својим Васкрсењем целовитим Христос је то показао и четрдесет дана се кретао међу људима до свог Вазнесења.
После једења мане небеске људима су уследиле речи Христове које је изрекао у Капернауму пре Тајне Вечере (Јн. 6, 53-56): А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.
Др Младен Печујлија: Пастирско Богословље спрам чобанског овцословља
У амбијенту Горње Собе која је застрта (заклоњена од погледа) и припремљена дешава се вечера. За потребе овога текста прихватићемо становиште професора др Душана Глумца који за веродостојно узима излагање Апостола Јована и Павла који сматрају да се не ради о Пасхалној вечери већ о вечери Христовој где је он Апостолима предао Истину Тела и Крви његове. (Богословље, 1933, Да ли је Христова последња вечера била Пасхална 289-302).
У застртом, за чула и разум, ванвременском простору Горње Собе сви заједно седе и обедују, Христос и Апостоли. Христос тада узима хлеб у своје руке (сву творевину), открива тајну да је сва творевина кроз њега, Логоса, сина Божијег, од Оца рођеног а не створеног, Светлости од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, створена. Да је тело његово. Благословивши и тај хлеб, преломивши га и дајући га сваком Апостолу понаособ уводи их у тајну постојања. Сваки Апостол узимањем хлеба постаје заједничар таквога начина постојања. По својој слободној вољи сваки од њих то и такво постојање може појести: отворити уста, унети у себе, сажвакати и прогутати а затим својим телом и душом то обрадити, сварити, метаболисати и живети тако са том свешћу и том енергијом а не самосвесно, егом вођени. Директно и најнепосредније, истовремено, без дијастеме, као што је и Христос истовремено и Бог и човек, без дијастеме, нераздељиво. И та и таква истина се кроз Христа, вољом Оца, разлама, даје сваком Апостолу да је и буквално поједе, сједини се са њоме. Дакле све створено је кроз Христа. Духом Светим (Утешитељем) се свет чула, ствари, ега такозвана наша стварност претвара у реалност. Да је све све једно и сви смо у једном као од почетка: у Цркви, телу Христовом у непрестаној Литургији од воље Оца (љубави) Духом Светим. Христово оваплоћење Духом Светим од Марије Дјеве то доказује и показује. Све што Христос чини од оваплоћења до Вазнесења је непрестана Литургија, заједничко дело њега, Оца и Духа Светог које се наставља ниспослањем Духа Светога на Апостоле.
Створеноме човеку (старом човеку) је уместо оваплоћења дато Свето крштење да се у срцу своме, суштини својој условно речено усели Христос (вечност), посредством Духа Светога. Једноставно у индивидуално време свакога човека улази вечност (нови човек). Вечност је само Уму и Срцу схватљива док разум (човек, створено физичко тело) познаје само индивидуално време.
Христос у своје руке узима и чашу у којој је вино и овог пута Благодари Оцу јер од њега Дух исходи и открива Апостолима следећу истину да Дух Свети који од Оца исходи својом енергијом, вољом Оца, све створено обдржава заједно, прожима, теши, оживотворава. Да је он Крв која се пролива за многе. Непосредно, јасно, директно, адијастемично, истина коју треба попити. Но, још је једна истина. Да ту чашу вољом оца он држи у руци. Да се без њега ништа не може чинити, да он умољава Оца за исхођење Духа, да Дух почива на њему, да и он може Духа измолити и наравно да Дух никако од њега не исходи већ само од Оца. Ову истину су Апостоли попили из чаше. Примили су узели и у себе у свој начин постојајања унели (појели и попили) истину Тројичног постојања свега кроз Христа у Духу Светоме. Директно, непосредно, адијастемично. Човек као такав Светим крштењем примивши у срце, суштину своју Христа, једењем и пијењем тела и крви његове живи помен на Христа. Заиста живи исцељен и заиста чини.
Читав живот човека који се по благодати сједини са Христом је непрестана епиклеза, молитва Цару Небескоме, Утешитељу, Ризници добара, Духу истине да дође и сиђе на нас. И још једна је истина да без Христа, сами ништа не можемо чинити. Христос срца нашег моли да нас Дух Свети помилује. Као што Христос рече да из срца наших све излази а старозаветни псалм јасно говори да човек моли Бога да срце чисто сазда у њему и дух прав обнови у њему (Псалм 50). После Вазнесења Христовог у телу Дух Свети је у Свету Педесeтницу сишао на Апостоле не у виду голуба већ у виду пламених језика који су се разделили на сваког Апостола.
Истина Тела и Крви Христове је Тројична као што је и све створено: од Оца, кроз Сина у Духу Светом и као сам Бог. После Крштења ово је најдиректнија, најнепосреднија, истовременост без дијастеме Бога и Човека.
Рана Црква је знала да нико у читавој творевини није достојан по својим духовним подвизима и својим достојанством да се причести Телом и Крвљу Христовом, услед чега се припрема није састојала у преиспитивању и анализи сопствене припремљености или неприпремљености, него у одговору љубави на љубав: Како бисмо и ми са свима светима, који су ти од памтивека угодили, постали причесници вечних твојих блага, која си уготовио онима који те љубе, Господе.
Учешће у Истини Тела и Крви Христове једноставно јесте, без икаквог раздељења, чак ни просторног. Учешће сваког крштеног је пуноправно, један председава и ништа друго. Сваки алегоризам, символизам, симболизам, аналогија, метафора, знак је само покушај људског разума да артикулише искуство Ума и Срца[1] којима су Хлеб и Вино Тело и Крв Христова у Духу Светоме.
Једном откривену Истину Горње Собе где Христос предаје хлеб и вино Апостолима као своје тело и своју крв и Истину да једењем и пијењем свако од нас ко је крштен водом и Духом и ко целим својим умом и срцем прихвата Христа има живот вечни нико више сакрити не може.
ХРИСТОС, ЦРКВА ХРИСТОВА vs НАУКА (психологија, медицина, физика, философија) O tempora, o mores!
Благодарење је Свест о…Тело Христово се ломи, не раздељује, увек једе и никад не нестаје, крв Христова такође… У својој Првој посланици Коринћанима Свети апостол Павле, поводом савршавања Вечере Господње, пише: Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб, и једно смо тело сви, јер се сви од једног хлеба причешћујемо. (1. Кор. 10. 16-17)
Истина Тела и Крви Христове открива се сваком крштеном човеку у јединству његовога Ума и Срца а артикулише је својим разумом, речју и делом. Тројична Истина Христова кроз једење тела и пијење крви Христове представља прелаз из индивидуалне свесности (личног поимања себе у свом личном простору у времену разумом и чулима) не у колективну свесност присутних већ трансценденцију у Свест Христову која је човеку једино могућа Духом Светим, никаквим самосталним личним трудом[2]. И та трансценденција Духом Светим или јесте или није (суд и то не као јуридички појам већ једноставно јесте или није, да или не). Литургијска побожност није индивидуалистичка, о чему најкрасноречивије сведочи савремена пракса причешћивања, која је често у потпуности потчињена личним духовним потребама појединих верника. Треба схватити у духу саме евхаристијске молитве коју је разумом својим артикулисао свети Василије Велики: А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једнога Духа. Ово стање човеков разум једноставно не може примити него једино његови ум и срце, наравно чисти. Само Христом настањени и како Апостол Павле каже да више не живи он већ живи Христос у њему. Тиме он у потпуности укида своју индивидуалну свест, его и воља Оца кроз Христа у Духу Светоме дела. Светоистински живи.
НАПОМЕНА: Овај рад представља лично искуство Ума и Срца аутора који је овако својим разумом покушао да то искуство артикулише.
[1] А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. (Лука 17, 20-21)
[2] То је директно искуство стварности које трансцендира интелектуално мишљење и сензорне перцепције. Оно се назива апсолутним јер се не ослања на дискриминације, поређења, апстракције, квалификације и класификације интелекта. које су увек релативне и апроксимативне. То је емпиријско искуство неиздиференциране, неподељене, неквалификоване јестости. Међутим, када се опише, ово знање постаје релативно, јер се преводи у обичан логички језик, ако је то могуће и уколико је то могуће. Мистични увиди се могу стећи само кроз лично искуство, а не кроз књиге и логично умовање..
редовни професор, др Младен Печујлија
Универзитет у Новом Саду
Факултет техничких наука
теолог и психолог
[…] Др Младен Печујлија: У СВОМ ВРЕМЕНУ НА ПРВОМ СПРАТУ ИЛИ… […]