Став је социјализацијом стечена, релативно трајна ментална диспозиција, која се испољава као тенденција да се мисли, осећа и поступа на одређени начин.
Оваплоћени Логос, Син Божији и Син Човечији, Исус Христос је мислио, осећао и поступао на одређени начин: творио је вољу Оца у Духу Светоме.
Овоме Свети Оци не додају много а ни одузимају.
Сваки став садржи три компоненте: афективну (осећајну), когнитивну (мисаону) и конативну (вољну). Свети Оци нам на исти начин говоре о три силе душе.
Присуство осећања према објекту става објашњава афективну компоненту, и може се јавити као низ емоција као што су саосећање, дивљење и многе друге сложене емоције.
Мисли и уверења а и ИЛУЗИЈЕ о објекту става се односе на когнитивну компоненту става, где су поред знања битни и вредносни судови јер на основу знања (Оци кажу познања) о објекту става појединац вреднује и оцењује вредност објекта става.
Конативна (вољна) компонента се огледа у склоности ка одређеном понашању, намерама, обавезама и деловањима у односу на објект става.
Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; (Матеј 7, 24-26).
У конативној компоненти се ради о вербалној односно невербалној понашајној тежњи појединца и чине је видљиви одговори који настају као резултат ставова (да нешто заслужимо, дамо Богу, бескрвно жртвујемо итд итд…).
Исус Христос, Син Божији и Син Човечији је изрекао две највеће заповести у облику става:
Приступивши Исусу, законик Га је питао: Која је највећа од свих заповести? Исус му је одговорио: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. Нема веће заповести од ових (Марко 12, 28-31).
Треба прихватити да и Бог све створено воли на исти начин и да ту места страху нема.
А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. (Матеј 5, 44-45)
Mожда би било боље причати о људима унутар Цркве као о људима који имају свој СТАВ према Богу, према Цркви. Став је промењива категорија (крштење, покајање).
Наравно, постоји и раскајање.
Исус Христос је оваплоћени став љубави Сина према љубави Оца у Духу Светоме.
Нажалост, када анализирамо људе видимо да најчешће немају свој став. Још горе, страх формира њихов став. Једно мисле, друго раде, треће говоре а четврто осећају. Потпуно су разбијени.
Практично говорећи, када је Бог (Отац, Син, Дух) у питању, ми о њему нешто мислимо, осећамо и нешто чинимо. Потпуно је немогуће да имамо реално мишљење и понашање према Богу (Оцу) ако га се бојимо. Недопустиво је подгревати страх у људи у односу на Бога. Тиме једноставно разбијамо став према њему а и самога човека.
Онај који изазива страх у нама буди и осећај угрожености у нама од њега. Ако Бог (Отац) изазива страх у нама онда се ми или боримо против њега или бежимо од њега или смо једноставно укочени. Потпуно је немогуће да волимо онога који изазива страх у нама или још суптилније, осећај кривице. Доживљавамо га као агресора а споља се идентификујемо са њиме (послушни смо из страха или неке користи, слуге или најамници).
Ето Христос је разапет на Крсту, кажу за нас је положио живот. Нормална је реакција да ми имамо осећај кривице у односу на њега. Тако гледајући, ми не можемо имати у дубини наше душе љубав према њему. Само завист или мржњу и ништа друго.
Све је остало лажна манифестација љубави према њему јер је та његова жртва нека врста пребацивања и чантрања нама: ето све сам за тебе урадио а ти си такав. Исти однос, као досадна жена према мужу или родитељ према детету: ја сам те родио ја ти могу учинити свашта, шта ја хоћу…
И уместо целовитог става љубави према Богу (Оцу) људи постају слуге, најамници из страха и из користи. Ту љубави нема. Само верници који се у дубини своје душе муче са опречним осећањима. Става нема.
Такав однос обесмишљава Христа, Крст, Васкрсење, ма једноставно све и претвара људе у хипнотисану гомилу која се клања нечему или некоме ко га уствари угрожава. Постају људи покорни пред Свемоћним. И то се експлоатише, а људи иду ко зна где и ко зна како да умилостиве ту силу. Од живога Бога он се претвара у идола коме се клањамо.
Просто речено када о некоме или нечему бринемо ми мислимо да испољавамо љубав према објекту бриге. И усрдно се бринемо, све чинимо за објект бриге.
Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога. (Матеј 6, 33-34)
Но у дубини душе се развија потпуно супротна емоција у односу на објект бриге. То је врло мучно стање које онда на различите начине превазилазимо.
Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето брвно у оку твоме? (Матеј 7, 2-4).
Према Светим Оцима пре пада људски ум је осећао Бога (свест о), а реч је изражавала искуства ума. Није било несвеснога, није било Ега.
Према њима чист ум правилно посматра ствари, а реч увежбана доводи виђено пред очи (других). Човеков ум је, пре пада, био везан за Бога и реч је изражавала то искуство и живот, уз помоћ разума као својеврсног телесног оруђа.
Након пада, међутим, уследило је умирање и смрт душе (помрачење Ума), а последица тога била је немогућност да читав унутрашњи свет природно функционише или да се ускладе све унутрашње функције.
Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима. (Матеј 7, 21).
Реч, која више није могла да изрази искуства ума, поистовећена је са разумом (интелектом). Разум је уздигнут изнад ума и сада доминира над палим човеком. To је, у ствари, болест речи и разума. Разум је хипертрофиран, уздигнут је на узвишенији положај него ум и заробио је реч (словесност). Хипертрофирани разум је извор великих недостатака у духовном организму.
Тамо се разбеснела гордост, са свим енергијама егоизма, и она је уједно и извор тих недостатака. Гордост је непријатељ божанског закона.
Отуда често цитирана реченица: Какве су ти мисли такав ти је живот…
Како би утврдио своје првенство у бићу, разум истиче своја достигнућа, своју културу. Он износи мноштво убедљивих доказа, који су снажни својом самоочевидношћу и које, тобоже, потврђује искуство историјског живота.
Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње. (Матеј 7, 22-23)
Он тврди да једино њему припада право решавања и право утврђивања или констатације истине. Он себе проглашава логосом који устројава биће. Безличан у законима свог функционисања, а у суштини само једна од пројава живота човекове личности, једна од његових енергија, разум, у случају кад му се уступи водећа улога у духовном бићу човековом, доследно долази до тога да започиње борбу и са својим извором, тј, личносним (ипостасним) начелом. Узносећи се, како он то уображава, до највећих висина, затим, спуштајући се, како се њему чини, до последњих дубина, разум тежи да се косне граница бића како би свему дао њему својствену дефиницију.
А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је пријесто Божији; Ни земљом, јер је подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну бијелом или црном учинити. Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је. (Матеј 5, 34-37).
И ето…
Једноставно, нека наше Да буде Да а НЕ буде Не и то је то. Став.
Нико није обавезан нити МОРА да воли Бога. Људска је Воља (љубав) слободна.
ПС: Све написано је израз личнога искуства аутора које хоће да подели са другима, исповеди, и ништа друго.
Др Младен Печујлија
