У претходном тексту сам написао да је једини услов опстанка онога што ми данас зовемо српским народом, оним што се као посебност накалемило на људски род, je прихватање Исуса Христоса као Сина Божијег и Сина Човечијег. Но питање питања је, како то учинити? Жеља ми је да мало појасним претходна становишта.
Пошто је човек по својој природи биће заједнице, кроз историју су се формирале разне људске заједнице: родовске, племенске, народи па касније нације. После потопа формирале су се и расе.
Човек је, ипак пре свега, по својој природи биће заједнице са Богом, но, дата му је и слободна воља. Формирале су се и заједнице Бога и човека кроз Завете. Познати су резултати…
У свим тим процесима настајао је и српски народ.
Српски народ је може бити као и јеврејски тврдоврат, то јест врло је поносан на ту своју посебност (читај вишу вредност).
Све се више назире да оно што данас зовемо српским народом није искључиво словенског порекла. Као потврда овог става је и сам српски језик који у себи садржи речи које су старије по настанку од језика којим су се служила словенска племена
Изгледа да је на овим просторима дошло до фузије неког староседелачког народа који је већ имао неке своје обичаје и неку своју културу и словенских племена да би као плод те фузије настало оно што се зове српски народ а данас и српска нација. Истинито расветљавање аутентичног порекла би помогло.
Но огромна је разлика између народа и нације. Само они који сматрају да припадају нацији могу бити националисти и шовинисти.
Немачки народ је претворен у нацију па је изнедрио национал-социјализам и великог националног лидера.
Руски народ је претворен у неку совјетску нацију па је изнедрио социјализам и великог лидера…
Како се то десило? Оба лидера, су просто речено, убили Бога у народу и претворили га у нацију. Оба, назови лидера су своју харизму изградили на лажи.
Наравно Бог је раније убијен. Појавила се и грађанска држава.
Американци никада нису били народ. Они су од почетка нација. Једини народ који је тамо обитавао је буквално истребљен а ономе мало што је остало да и не причамо…
Послератна Југославија је убила Бога, постојеће народе претворила у разне нације али није формирала југословенску нацију. Неки су још дан данас у илузији да је то постојало и да то још постоји.
Било је чак и покушаја формирања неког југословенског народа но није ни место ни време за ту причу.
Вратимо се Србима. Народу или нацији.
Срби су кроз време формирали своје аутентичне обичаје и своју културу. И језик и писмо. Српски народ се сматрао многобожачким народом и имао је своју врло развијену митологију као и грчки народ.
Пошто има своју митологију, мишљења сам да је српскоме народу врло тешко да прихвати целокупан Стари Завет, осим оних делова који су што би рекли free of culture, то јест очишћени од утицаја средине у којој је настајао.
Срби као народ немају, бар колико је познато, развијену филозофску традицију као јелини тако да у крајњој линији прича о Крсту за њих није лудост.
Срби као народ ишту више знаке, али за њих прича о Крсту није саблазан јер су многи истакнути појединци завршавали на колцу. За Србе прича о Крсту у дубини бића буди понос.
Бесплодна је било каква карактеризација српског народа без Христа положеног у његову основу. Једино је исправно да Срби на српски начин исказују Христа. Без њега нису народ већ нека врста недовољно артикулисане масе или збир индивидуа којом је једноставно манипулисати (национална држава а има и грађанска држава). Данас је што би рекли de mode и примитивно бити припадник народа или нације. Данас је in бити грађанин света.
Срби као народ, ишту пре свега правду, али наравно прво земаљску па онда небеску (Боже правде…). Но као што Апостол и Јеванђелиста Јован каже читав свет у неправди лежи…
Колико год да се Србима намеће византијска традиција, то доста тешко иде, пре свега због јелинског духа који је уткан у њу. За многе, но не све, Србе је симфонија државе и Цркве обична превара која се обија о леђа народа.
Срби немају као Јевреји идеју о Месији који ће их одвести у неко хиљадугодишње српско царство на земљи. Но, многи су се Срби кроз историју окушали у лидерству, но на чему су градили своју харизму? Духу Светоме или лажи. Шта су Срби са лидерима урадили? Лидерство се мери са тековинама које остају иза лидера. Сви знају, шта је рецимо, остало иза Светога Саве: Српска Црква
Дефинитивно Свети Сава није за Србе Мојсије који их је одвео у обећану земљу. До дана данашњег постоји нека врста магле о реалној улози Светога Саве за опстанак српског народа.
Неки Срби, не сви, не подносе никакав облик Римске власти, тврдоврати су према њој. Са друге стране Амфилохије Радовић је рекао да би разумели Тројичнога Бога, морамо прво бити мало јевреји, па мало јелини. Проблем је у томе што смо многи још увек само Срби.
За неке Србе, не све, Косово је само мит а за неке, не све, је Завет. Стари или Нови? Испуњење чега?
Неки Срби, не сви, не разумеју добро шта је народ Израиљев, па им се врло лако подмеће илузија да су већ самим одређењем Србин небески народ.
Исто тако, и стварна митологизација Косова, води неке Србе, не све, у тешке илузије, јер је Косово уствари Српска реалност.
Стварност се мења и зависи од много чега а реалност је увек Иста. Но, наводећи све ово, поставља се питање да ли Срби живе у стварности или реалности? Може бити само у свету ствари, а не мора.
И поставља се питање ко је за Србе носилац реалности, а ко води Србе кроз стварност чврсто усидрен у нереалност?
Неки Срби, не сви, никако да схвате да је прво потребно ХРИСТОПОУЗДАЊЕ па онда може на српски начин. Кроз језик кроз сваки вид односа према ближњима и свеколикој творевини. Многи причају О српском срцу но многи пренебегавају да кажу шта је заиста У српском срцу.
Упорно се Србима намеће првенство СРБОПОУЗДАЊА и никако да схвате да је Косово наше ХРИСТОПОУЗДАЊЕ и да је једино тако вечно српско.
ХРИСТОПОУЗДАЊЕ се стиче Умом и Срцем а СРБОПОУЗДАЊЕ је пре свега разумом.
Ум и Срце српскога народа је отелотворен у Српској Православној Цркви. Она Ум српскога народа просветљује и Срце Очишћује и полаже Христа у њега Духом Светим. Она остварује ону крилатицу Само Слога Србина Спасава.
Тек ХРИСТОПОУЗДАН народ може разумом да буде СРБОПОУЗДАН и да своје ХРИСТОПОУЗДАЊЕ разумом артикулише у своје СРБОПОУЗДАЊЕ кроз исправан однос према свему створеноме и свакога ближњега.
На тај начин Срби чувају и свој језик и писмо јер своју СЛОВЕСНОСТ претварају у ЛОГОСНОСНОСТ а да не говоримо о томе да престају да се бесловесно понашају.
Обратан процес, у коме се на основу СРБОПОУЗДАЊА гради ХРИСТОПОУЗДАЊЕ је једноставно немогућ и замена (продаја Христа) за разне идоле, илузије, идеологије, индивидуализам, трансхуманизам…је потпуно известан.
На овај начин Косово за Србе постаје и стварност и реалност. Тренутно се никако не поклапају
Но какав је српски Ум? Какво је српско срце? Какав је српски разум?
Какви год да су, каква год да нам је држава, каква год мислимо да је наша Српска Православна Црква, само је једно могуће и само нам једно преостаје да се слободном вољом саберемо у име Христово и:
САМИ СЕБЕ, ЈЕДНИ ДРУГЕ И ЧИТАВ ЖИВОТ СВОЈ, ХРИСТУ БОГУ ПРЕДАМО
ПС: Аутор износи своја лична искуства Ума, Срца и Разума
На Велики Четвртак, 2024.
Др Младен Печујлија
