Самопоуздање је данас веома битан концепт пројављивања неког човека у свету према модерној психологији. Све психолошке школе се у начелу слажу да је успостављање личног (индивидуалног самопоуздања) веома битно за пренебегавање многих психичких и емотивних тешкоћа.
Модерна психологија у начелу разликује две врсте самопоуздања: лажно и право.
Под лажним самопоуздањем модерна психологија подразумева да ми градећи себе, поредимо се са другима. Ово поређење изазива незадовољство собом и своју снагу, самопоуздање често показују кроз потребу да понизе друге, да буду бољи од других. Умеју да буду агресивни, веома им је важно да су у праву, труде се да омаловажавањем других подижу своју цену.
Да је у питању лажно самопоуздање говори чињеница да се ти људи често осећају као да су на мети других и зато морају непрестано да демонстрирају своју силу и важне су им позиције и титуле. То им улива лажну сигурност која није стабилна већ је увек помешана са немиром и страхом да ће бити преварени и оштећени. Њихов живот је непрестана борба за позицију у друштву, на послу, у породици. Често им је то све напорно али се плаше да покажу своју рањивост.
Под правим самопоуздањем модерна психологија подразумева наш однос према самом себи, који не зависи од других људи и околности, не темељи се на илузијама о сопственој инфериорности или супериорности у односу на друге. Право самопоуздање није ствар осећаја, већ става, а особе које га поседују немају страх од туђег мишљења, јавног наступа, критике од стране других, осуде, не страхују да ће бити понижене или одбачене. Особе које заиста верују у себе, осећају се испуњено, спокојно, целовито, не теже фасцинирању других и нису у конфликту са собом.
Ово лепо звучи, примамљиво је но суштина иста ономе што је непријатељ човечији рекао Еви.
Анализирајући светоотачку литературу можемо врло лако доћи до закључка да оба психолошка концепта самопоуздања воде човека у самољубље и гордост. Модерна психологија под ставом подразумева везивање свих сила душе (вољне, жељне и разумске) за нешто. Када говори о правом самопоуздању модерна психологија каже да једноставно све три силе душе вежемо за себе. Врло је битно нагласити да модерна психологија дефинише лажно самопоздање као стање Каина пре него што је убио Авеља али да право самопоуздање дефинише као стање Адама после прихватања Евине понуде. Наравно Еву је змија преварила. Дакле у оба стања самопоуздања и правом и лажном, ми у своју суштину (срце) полажемо ЛАЖ и силе своје душе вежемо за њу. Наравно затварамо ум.
Исус Христос нам говори о ХРИСТОПОУЗДАЊУ. Да њега Светим Крштењем препознамо у себи, у свом срцу, суштини. На тај начин отварамо свој ум за пријем нестворених божанских енергија.
Многи нажалост од кад је света и века како би рекли, у своје срце (суштину) полажу своју националну припадност и онда могу по истој матрици постати лажни и прави Срби.
И ово је врло примамљиво но видели смо из односа Јевреја према Христу да неминовно води његовој продаји и опредељењу за Барабу.
Суштина ИСТИНЕ је да развојем ХРИСТОПОУЗДАЊА можемо бити добри старатељи баштине предака и имати правилно виђење а не илузију своје баштине (језика, писма, културе, историје, како би неки мудри рекли, националног бића).
И наравно без икаквога стида и срама или осећаја мање или више вредности прихватити све ово као такво. И сачувати своју баштину а и државу. Јер има места под сунцем за све. Свако има право да се брани себе и своје када је заиста нападнут.
Ово нам је прво јасно и гласно рекао Свети Сава а затим најједноставније, најјасније Ава Јустин Поповић. Његов поклич Све за Христа а Христа ни зa шта сваког Србина води у ХРИСТОПОУЗДАЊЕ а не у самопоуздање или србопоуздање.
И да, наравно даје шансу сваком Србину а и целоме народу да Дух Свети сиђе на њега или чак на цео народ.
професор, др Младен Печујлија
Факултет техничких наука, Нови Сад
