Из славе у славу.
Од Цркве на Клиси, белом шкодом до ЗЕМЉЕ ЖИВИХ, многих домова, владика, архимандрита јереја, протојереја, људи, телефона, SMS порука, Ковиља, Чуруга, Софије Ињац[1], Жељка Ињца, портала ЧУДО до…
Слушам Бранка Ћурчина у Темерину кроз портал Чудо посредством модерних технологија. Каква игра времена и простора…
Први осећај, интуиција је да Христос срца мога прича са Христом срца његовог.
Па како то?
Често су и моје самообмане о себи причале са њим. Мерио сам лице своје пред њим. Лагао.
Духовни је Закон (љубав) предат Апостолима у Горњој Соби: Тело Христово се ломи, раздробрава, не дели, увек се једе и никада не нестаје. У свакој тачци свега створеног.
Даље артикулишем следеће мисли које сигурно нису моје:
Када на Духовноме плану кажемо реч МОРА онда то значи да постоји Воља Божија која је од Оца који рађа Логос (Реч) и од кога исходи Дух.
Реч МОРА је израз Закона Божијег али изреченог у виду односа. То није правно обавезујући закон, то је закон Односа који је базиран на Љубави Божијој, односу вечног Да. У простору заједнице Оца, Сина и Светог Духа влада однос (Закон) љубави. Све је створено у том односу Љубави а не силе. Да буде Воља твоја и на земљи као и на Небу.
Прихватити себе значи прихватити да смо створени Вољом Божијом из чисте љубави.
Прихватити себе значи да нам је дата слободна Воља (Лубав) за кога или шта ћемо везати Умне, Вољне и Осећајне силе душе. Ако их вежемо за било шта створено то створено постаје ИДОЛ и јавља се страст. Ако силе Душе вежемо за себе онда ми сами себи постајемо идол (од самољубља до гордости, смрћу умиремо).
Ако силе Душе одвежемо од било чега створенога (себе, алкохола, дроге, новца, каријере…) силе душе остају слободне да се привежу за Тројичног Бога (љубав). Животворно умиремо.
Прихватити себе значи прихватити себе као створеног Вољом (љубављу Божијим) по слици Божијој са могућносту уподобљавања Богу али опет не самостално него благодаћу Божијом.
Прихватити себе као од Бога створеног значи да вредимо јер Бог ништа безвредно не ствара.
Прихватити себе као створеног значи прихватити и сваког другог човека као створеног , дакле исто вреднога као и ми.
Ако сви ми исто вредимо онда нам је сваки створени човек однос међусобне љубави међу људима ствара ближњега а не идола или ривала а не нас као безвредне или вредније од других (Вера и Мера, придавање значења, смисла и вредности).
Човек Светим Крштењем прихвата Христа (Логоса у телу) у срце своје (суштину своју) и тиме се уподобљава Богу, твори Вољу Очеву.
Живети са собом као Крштен (пробуђен) значи живети са Христом у Срцу своме и узимање и ношење свога Крста. Некада нам ближњи помогну, некада мало одморимо.
Но тек када се распнемо, умиримо: умремо, сиђемо у Ад поново оживљавамо…
Живети тренутак значи живети Христолико, пуним временом где нема тренутка, стално је САДА.
Нема брзине која ради (изазива лучење адреналина), мир је унутрашњи.
Нема неизвесности случаја (коцке) која такође изазива лучење адреналина, нема промењених стања свести (од дроге и алкохола), нема анестезије (дроге и алкохола), лажне еуфорије…
Само истинско блаженство, лепота близине Божије како каже протојереј Бранко
Када се човек тако промени (научи) онда се мења и његово виђење света и других који постају ближњи и схвата да му је све створено дато да употребљава (разуме Логос творевине) а не злоупотребљава (ствара идола). Жељом се назива свака тежња ка било коме идолу
Дакле човек тако из света сопствене самообмане улази у реални свет свега створеног.
Непријатељ човеков на сваки начин покушава да га врати у илузорни или страствени начин постојања (везивање сила душе за себе, творевину, слике творевине….)
Живећи у илузији о себи човек се саображавајући се тој илузији бежи од могућности подобија које му је рођењем дато.
Бежећи од отрежњујућег бола (Оца истине) човек хоће само да се осећа лепо. Тај бег од боли га чини подобним пленом непријатеља човековог (Оца лажи). Враћа се САМ утврђеном очекивању од творевине…
Не бојте се (Тристо шездесет и пет пута за сваки дан у години у Јеванђељима, предаде ми истину ставрофор Бранко) јер је страх отпор према кретању.
Депресија је смер уназад према творевини свих сила душе (црна рупа, без светлости). Покушај враћања прошлости у садашњост. Када успемо у нама живе слике прошлости (затворени смо сами себе смо проклели) и осећамо тугу за њом….рецимо неком ствари или неким човеком….
Чух и видех меру раста Христовог.
[1] Почивша у Христу, Софија Ињац је оснивач портала (врата) ЧУДО, супруга Жељка Ињца, православног гласноговорника који је наставио земаљски труд своје у Христу почивше супруге. Вјечна јој памјат!
Име Софија потиче из древне грчке речи „sophie“, што значи „мудрост“. Име је било веома често у Византији, одакле је дошло у Русију уз усвајање православља. Софија мученица је проповедала хришћанство и имала је три ћерке Љубав, Веру и Наду, имена по узору на речи које је Исус ширио. Цар је тражио од ње да принесе жртву паганским боговима и она је то одбила. Мучио је на најсвирепије начине њене ћерке и потом их убио. Сахранила их је и плакала на њиховом гробу три дана где је и сама на крају скончала.
Др Младен Печујлија
