Наше очи, наше чуло вида прима спољашњу светлост која се одбија од објеката на које пада. Људско око распознаје само уско подручје електромагнетног спектра (видљиви део спектра сунчеве светлости), таласне дужине од око 400 до око 750 нанаметара. На остале делове спектра наше око није осетљиво. Рецептори унутар нашег ока су једноставно тако склопљени.
Пошто се светлост одбија од објеката, не постоји истовремено виђење и постојање објекта. Ми увек, како би рекли, каснимо за објектом виђења. Објекат виђења постоји као такав, а ми видимо светлост која се одбија од њега а не објекат.
У нашој свести се после примања одбијене светлости од објекта одвија процес перцепције: придавања значења ономе што је предмет виђења.
ИКОНА (грч: είκών, од глагола εϊκω – личим) је слика рађена човечијом руком која најчешће изображава Господа Исуса Христа, лик Свете Тројице, Богородицу, Анђеле и светитеље.
Икона, као и свака друга слика, је дводимензионални објекат са којега се одбија светлост до ока посматрача. Ми дакле, стојећи пред иконом, не видимо саму икону, него светлост која се одбија од ње. У недостатку светлости, нисмо способни да је видимо.
У нашем оку се, онда, светлосна енергија претвара у електричну и путем нерава преноси до потиљачних зона у кори нашег великог мозга. Пошто наш мозак има две половине (хемисфере) леву и десну, иста слика се пројектује у обе стране па добијамо у нашој свести утисак дубине.
Но оно ШТА видимо се дешава у процесу перцепције (ПРИДАВАЊУ ЗНАЧЕЊА). Наша свест придаје ЗНАЧЕЊЕ ономе што видимо. Конкретно, стојећи испред иконе можемо видети даску на којој је нешто нацртано, лик човека али и лик Светитеља Цркве.
Године 843. византијска царица Теодора је сазвала црквени сабор у Цариграду – Константинопољу који је предводио цариградски Патријарх свети Методије. Овај Сабор је поново осудио јерес иконоборства (јерес против поштовања светих икона и часнога Крста) и потврдио је важност црквеног сабора у граду Никеји из 787. године на коме је званично осуђена јерес иконоборства. Црквени сабор из 787. године зовемо и Седмим Васељенским сабором Православне Цркве. Васељенски сабори Цркве су током периода од 4. до 8. века дефинисали чистоту доктрине православне вере и учење светих апостола Христових о хришћанству. Зато се ови црквени сабори зову “стубовима премудрости“.
Дакле, светлост која се одбија од иконе у нашој свести је постала и остала виђење Господа Исуса Христа, лика Свете Тројице, Богородице, Анђела или светитеља. Престајемо да се клањамо икони Светитеља. Клањамо се Светитељу самоме. А ко је и шта је тај Светитељ за нас, питање је опет, наше свести.
Самоме људском разуму, тешко је да прихвати овакву ИСТИНУ. Но, свест људи у Цркви се формира Духом Светим а не вештаствено. ИСТИНА ИКОНЕ се прихвата Умом и Срцем, па онда наш разум ту истину артикулише.
Ова свест се не може ни из једне књиге научити. Може се стећи само искуством заједнице живога Тројичнога Бога и човека. Клањати се само нечему и имати свест о томе чему се клањамо није исто.
У међувремену иконе сведоче саме о себи: многе мироточе, крвоточе, плачу…
редовни професор, др Младен Печујлија
Факултет техничких наука, Нови Сад