Да ли су докторке које раде на онколошким одјељењима заштићене од могућности да добију исту болест као њихови пацијенти? А ако се то догоди, да ли се разликујемо у осећају бола, начину размишљања и лијечења?
„Замислите: као лекар на онкологији радим 25 година и притом сам 24 године у „Јефимији“ – саветовалишту за жене оболеле од рака. И након толико година учења и савета које сам дала мојим пацијентима, постала сам предмет свог рада! Постала сам онколошки пацијент. То је, Јелена, иронија судбине.“ – рекла ми је овог љета Мирјана Јасиковић у хладовини петровачке баште.
Мирјана Јасиковић је љекар, запослена на онколошком одјељењу Опште болнице у Ужицу. Њени пацијенти кажу да је једина докторка која их гледа у очи. Ја сам је упознала прије 15-так година када сам лијепим поводом била у Ужицу. Одмах ми је пришла на том књижевном дешавању и од тада смо остале у повременом контакту. Након тог сусрета смо се среле још једном, опет у Ужицу и због поезије.
У Ужицу, 2009.године. Докторка Мирјана сједи у првом реду, здесна, ја сам трећа у том реду. Лијепо поетско дешавање нас је тада спојило први пут
„Некад бих можда и волела да плачем, али не могу.“
Докторка Мирјана је била прва особа која ми се јавила за донацију књига коју сам водила у марту 2023. године за жене обољеле од карцинома. Она је, понављам, из Ужица, а ја сам тада сакупљала књиге и правила малу библиотеку за онколошко одјељење у Подгорици. Своју донацију ми је послала поштом на кућну адресу. Зато сам је при нашем сусрету питала да ли је увијек, у толикој мјери, отворена према људима. Одговара ми:
„Јесам отворена, а то некад није добро, што у крајњем није ни битно. У прилог томе колико сам екстровертна је то што сам уочи путовања на Егину и у цркву Светог Нектарија, припремила четири пуне странице са именима мени блиских пријатеља и рођака за које желим да се читају молитве у овом великом светилишту. Била сам много срећна када су у цркви прихватили тај списак.
А што се тиче књига, тада када сам их послала као своју донацију, није било ни д од моје дијагнозе рака. Сећате се, књиге сам вам послала у марту, а у јуну сам сазнала страшну вест.”
• Да ли људи из околине враћају ту отвореност на прави начин, или смо ми онај стари ков да када дајемо – не желимо ништа за узврат?
Испричаћу вам најсвежију ситуацију, пре пар дана ми је дошла пацијентица из другог града. Разлог њеног доласка је био само да ме види, јер сам јој помогла правом дијагнозом када је највише требало. Дешавају ми се сличне ситуације и након предавања која одржавамо у оквиру „Јефимије“. Све то ми много значи. Тада не плачем, јер не мора свако ни да ме види уплакану. Некад бих можда и волела да плачем, али не могу.
„Мој савет женама је да се зауставимо и размислимо где смо.“
Докторка Мирјана и ја, након овог искреног разговора пуног емоција. У Петровцу, септембар 2024.године.
• Мирјана, у чему гријешимо као жене? Јесте ли ишли болесни на посао, иако сте, вјерујем, имали право на боловање? Јесте ли јурили да раширите веш, спремите оброке, усисате… иако се тога дана, можда, нијесте осјећали способном да радите све те уобичајене послове? Да ли сте баш толико често ишли преко граница себе?
Јелена, све сте сами рекли: стално себи постављамо све височије лествице и терамо себе да их прескачемо. То су такмичења сама са собом, која морамо да зауставимо. То је мој савет женама: да се зауставимо и размислимо где смо. Верујте да ни једна од нас није од медених колача постала пацијент. А опет, ја као лекар, не знам колико је паметно да то јавно кажем. Навешћу вам зато властите примере па ви сами процените:
Сећам се, данима сам копнила током те 2015.године, након чега се испоставило да морам на операцију параштитасте жлезде. Посао онколога је јако напоран, а ја сам се тада вратила свом послу и дежурству након непуних месец дана од компликоване операције.
И онда, када се током 2023. године развила основана сумња да имам канцер, замислите, наставила сам да радим као да се ништа не дешава. Након годину дана од званичне дијагнозе сам се вратила послу, али сам прекинула са дежурствима, јер сада нема тог новца који може да врати мир мојим ноћима и мојој породици.
„Увек сам палила три свеће – једну за здравље моје породице и мојих пријатеља,
другу за моје преминуле и трећу за здравље својих пацијената.“
• Да ли вам у вашој борби помаже знање које имате као љекар?
Када сте у позицији пацијента ваше знање пада у воду. Тада вам подршка колега и оно што они кажу значи много. Свакако, много ми је значило и искуство које сам имала у раду са женама из „Јефимије“.
Чудно звучи, али читаво ово време не желим да размишљам да ми је живот угрожен. Једноставно: знам све особине свог тумора, као лекар знам да су те особине најбоље које су могле да се десе и знам да сам урадила све што медицина каже да морам учинити да бих оздравила. Јелена, ја верујем науци, а она каже да пацијентице које су позитивније много боље пролазе кроз болест. Зато сам одлучила да будем позитивна.
• Шта то значи?
Од свих ствари које сам предузимала, молитва ми је много значила. То неко не би разумио. Да се разумемо, ја нисам верски фанатик, али верујем у Бога. То веровање није настало од тренутка сазнања за болест, већ и откако сам била девојка и студенткиња. И одаћу вам тајну: увек сам палила три свеће – једну за здравље моје породице и мојих пријатеља, другу за моје преминуле и трећу за здравље својих пацијената.
Докторки Мирјани посебно значи икона Светог Нектарија. Несвјесно смо почеле причу из овог правца, па је тако и преносим:
„Када сам са мужем отишла на први конзилијум, посетили смо храм Светог Саве у Београду. Прва икона коју сам тамо видела је баш икона Светог Нектарија. На Институту за онкологију и радиологију Србије у Београду, где често боравим због природе свог посла, имамо исту такву велику икону пред коју увек застанем када пролазим.“
А када смо већ биле код ове теме, испричала ми је:
„Између две хемиотерапије сам отишла на Егину и тада сам аутобусом прешла три хиљаде километара. „Нешто” ме носило тим путем, зато сам и издржала. А кажу да не можете отићи на тај пут докле год у себи не осетите позив овог свеца. Како осетите тај „позив“ не умем да вам објасним, осим као јасан порив да то морате да урадите. Зато се и јесам пријавила међу првима. Мир тог путовања ме и сада држи.“
„Не брини, јер имаш снажну породицу уз себе“. – Са тим речима сам отишла на операцију.“
Када сам Мирјану у овом сусрету ословила са докторка, јасно ми је дала до знања да то не чиним. „За вас сам Мирјана”. Тако смо и водиле овај разговор.
• Као љекар сте много пута морали да кажете човјеку пред собом да носи нездравост у себи. Како сте се ви суочили са том истом дијагнозом?
Ја сам редовно ишла на прегледе. То је важно да кажем. Налаз који сам радила у марту 2022.године је био уредан, иако сам као лекар посумњала у уредни налаз магнета дојке. Зато сам, мимо свих правила и прописа, наког само годину дана од тада, отишла да поновим мамографију и прегледе. Инсистирала сам на томе, иако, кажем, ти налази се не раде тако често.
Моја старија ћерка, Теодора, је такође лекар. Била је са мном када сам у ординацији докторке, иначе моје колегинице и пријатељице, напипала канцер у својој левој дојци. Почела сам да плачем. У том тренутку сам престала бити лекар и постала сам пацијент.
• Први тренутак је шок. Шта сте баш у том тренутку питали своју докторку?
Питала сам је да ли је заиста сигурна да је то канцер. Замислите колико сам била преплашена да ја, која сам лекар, и то лекар баш за ову врсту болести, поставим такво питање! Њен одговор је био јасан, али је предложила да се надамо да је барем његова најповољнија опција.
Била сам у том тренутку разочарана у себе, па и љута, јер много пута нисам поштовала савете својих колега лекара за болести које су се дешавале као опомена пре ове најстрашније.
• Јесте ли наишли тада на разумијевање ваших колега, у истој количини у којој сте ви давали разумијевање својим пацијентима?
Моја докторка је била јасна: без обзира на дијагнозу, морам поћи на путовање у Грчку које сам уплатила непосредно прије сазнања ове страшне истине. Рекла ми је да тај пут искористим да себе ојачам и припремим за борбу која ми предстоји. Са таквим размишљањем се нису слагали сви доктори, моје колеге, али ја сам хтела да слушам први савет који сам добила.
• Отишли сте на море?
Да! Уживала сам, пешачила по три километра до плаже и назад, па онда опет увече одлазила у град. Дакле, за канцер сам сазнала у јуну 2023. године. Након тога одлазим у Грчку, а по повратку, 27. јула се десила операција. Сећам се речи докторке којима ме испратила у операциону салу: „Не брини, јер имаш снажну породицу уз себе.“
Верујте, верујте ми, Јелена, да сам се и тада надала чуду да то што сам и сама напипала као лекар са искуством, да то што су показали налази и струка – да све то након операције неће бити канцер. Надала сам се до последњег момента.
Ипак је био. Три жлезде су биле позитивне.
• Јесу ли породица и пријатељи били уз вас?
Па тек сам можда тада најбоље видела колико сам битна неким људима, поред породице, свакако. Било је и оних колегиница који су ми свакодневно кувале ручак док сам била на оделењу. По изласку из болнице обасипали су ме цвећем из цвећаре коју највише волим. А онда сам морала на хемиотерапију јер налази су показали да је тумор пробио заштитну капсулу. Након ње сам имала и зрачење, које ми је уз финансијску подршку моје најбоље пријатељице из детињства и куме из Шведске остало у лепом сећању. Имала сам и несебичну подршку колегиница из Крагујевца, као и родбине која живи тамо.
• Шта мислите, када нездравост почиње да буја у нама?
Нећу да говорим какво сам имала детињство и младост. Није ми до тих прича. Некад се запитам шта би било са мном да нисам срела дивног човека који је постао мој муж. Он ми је велика подршка током свих година откако смо заједно.
• Видјела сам да сте током овог јуна обиљежили годину дана откако сте започели нови живот. Мора ли да нам се догоди баш болест, па да почнемо изнова?
То је можда фраза, али ипак ћу рећи да је болест божија опомена. Своју болест не доживљавам као казну, већ као благодат и шансу да се променим и учиним свој живот бољим.
Тог дана, када сам обележила годишњицу од страшног сазнања, добила сам много цвећа од породице и пријатеља, али оно што је најважније јесте да сам била захвална што и даље устајем на своје ноге и гледам кроз своје очи.
„У себи немам више капацитете да трпим и опраштам.“
• Шта сте научили откако вам је успостављена дијагноза?
Да се више посветим себи, а то значи да себи будем на првом месту. Јелена, видела сам у пракси да је стрес велики окидач. Ја сам 25 година у овом послу и свега сам се наслушала. Најгори моменти су ми када ми пацијентица каже да је током живота изгубила дете. Или када ја једној мајци морам да кажем страшне вести да њено дете од 18 или 19 година има ову болест. То су најстрашнији моменти мог посла због којег сам мислила и да га променим. Али ипак, и након свега, волим тај посао колико год да је толико стресан и тежак.
Откако је докторка Мирјана сазнала за своју болест, непланирано је добила предност у односу на своје колеге. Прича ми о томе:
„Ја јесам онколошки лекар, али сада ту болест могу да посматрам и из визуре онколошког пацијента. Сада знам шта ће све пацијент да прође у процесу свог излечења, па имам ту предност у односу на моје колеге.
А, признаћу, ми се мало и психички изменимо током ове болести. Моји пацијенти би некад у свом болу подигли глас у мојој ординацији. Разумела сам то. Разумела сам и њихове породице када ураде исто. Али сада више то не дозвољавам. Не могу рећи да више нећу ништа да опраштам, већ је истина у томе да немам капацитете да трпим и опраштам.
Не опраштам ни када се родбина жели укључити у одговоре које постављам својим пацијентима. Та питања се не постављају без разлога, јер лекар хоће и да по снази гласа види стање човека пред собом. Јелена, свим онколошким пацијентима је тешко, али, верујте, мислим да је најтеже женама.”
• Јесте ли се запитали некад да ли сте умјели да се дистанцирате од ситуација из ординације и да том дистанцом чувате свој мир?
Писала сам једном рад у који сам се била толико унела да ми је муж рекао да ћу, ако наставим толико да се уносим и нервирам, постати жена из своје приче.
Превише сам осетљива и моја срећа је у томе што сам пре 33 године упознала мог мужа. Драгољуб је диван човек и моја велика подршка, а када то кажем не мислим само на овај период откако је дијагностицирана моја болест. Не, то датира још и из времена када сам била на специјализацијама. Уз њега су наша деца увек била сигурна, срећна и збринута. Увек ме штитио и водио рачуна о мени, а сада је то можда још више. Ја нисам умела да правим штит око себе. Међутим, сада ме ова дијагноза научила да се заузмем за себе. Сада свима кажем шта мислим, јер буде ми доста људског неваспитања.
„Сада ја од мојих ћерки учим како је то имати став.“
• Шта сте жељели да радите као млада особа?
Увек сам хтела да свијем своје гнездо и имам породицу. Јесам имала тешко детињство, па сам зато хтела да докажем да се може бити добар родитељ. Мој муж и ја смо добили ћерке, Теодору и Дивну. Могу рећи да јесам много урадила у свом животу јер оне су одрасле у сјајне младе жене. Лепо је знати и да сам им као мајка била модел кроз живот, јер увек сам била жељна знања, а оне су ме прерасле. Сада ја од мојих ћерки учим како је то имати став.
• Мирјана, признајте ми, разликују ли се ваше жеље прије и послије дијагнозе канцера?
Разговарамо искрено, па ћу и ово одговорити тако.
Мој муж и ја смо сву нашу зараду улагали у школовање ћерки и породична путовања. Имамо скромну кућу коју смо уредили на начин који смо желели. Кроз те раније године волела сам и да угађам себи – да купим себи нешто лепо, да имам лепу ташну, ципеле и да миришем лепо. Временом, постало ми је жао што сам на такве ствари трошила новац и почела сам да желим сасвим мали стан у Београду.
Јелена, сада, из ове позиције вам кажем: не да ми не треба тај стан у Београду, него ми се каткад чини и да нам је скромна кућа у Ужицу много. Сада само хоћу да живим и нађем свој мир! Хоћу да улажем у путовања, хоћу да видим градове које нисам, да пођем у Праг, прочитам књиге које никада нисам стизала, погледам филмове и представе које нисам гледала.
• Јесте ли прије дијагнозе стварали себи вријеме за представу, књигу, филмове и све те активности које сада више упражњавате?
Сада током викенда могу да прочитам 540 страна, што значи да сам се вратила у читалачку форму. Била сам се запустила у свим тим активностима. Некада сам одлично знала и енглески језик, а сада сам почела да га обнављам. Обновила сам и пливачку форму, јер пливање ме ослобађа.
• Мирјана, не размишљајући о свом звању љекара, дајте нам савјет који ћемо добро да запамтимо. Шта савјетујете женама?
Да више поштују и воле себе. Да не морају сваки дан имати кувани ручак. Да не морају сваки дан имати распремљену кућу. То је код мене све морало да буде до перфекције. Не понављајте моју грешку: стално сам пред собом постављала задатке и нисам могла да се зауставим у томе.
Нисам умела да прикочим ни док сам била на боловању. А све је то зато што нисам имала довољно самопоштовања. Када немате поштовања према себи онда се људи навикну да сте доступни 24 сата. Дешавало се да су ми и током боловања пацијенти слали да тумачим њихове налазе. Чудно је то у нашим људима, а савет моје терапеуткиње је био само један и састојао се од три речи: „На одмору сам“.
Напосљетку је докторки Мирјани било врло важно да пренесе и ову поруку за све жене:
„Прва порука је да жене након своје 45-те године, сваке друге године раде мамографију. Друга порука је за све жене да једном годишње иду гинекологу и ураде ултразвук дојке. Али, Јелена, како ја да неког учим и саветујем, када нисам умела себе? Ипак, верујем, да је ова борба иза мене и да ће бити све у реду. Верујем да овај пут јесам научила.“
Интервју урадила: Јелена Петровић
plavazvijezda
