Човек је не само духовно него и телесно биће. Због тога човек чак и духовним бићима приписује телесне просторне облике. Тако човек поступа (не само у религији, него и у најконкретнијим наукама као што је физика. Какав облик, на пример, има електрицитет Физичар нацрта преломљену стрелицу, муњу, коју видимо на трансформаторима и то нам означава просторну слику електрицитета, иако природном електрицитету као целини не можемо дати буквално такав нити никакав други облик.
Уметници сликају разне духовне појмове у материјалном облику. На западним универзитетима, ја сам на пример видео џ Берну и Хајделбергу, приказане су поједине науке као људске личности. Теологија као девојка која чита Библију. Медицина као девојка која цеди отров из змије. Право као девојка везаних очију са вагом или –
са мачем у руци итд.
·
Тако исто уметник кад хоће на видљив начин да каже Свету Тројицу, употребљава видљиве слике символе. Бога Оца слика у виду Старца са белом косом и брадом, али са младим лицем, чиме хоће да изрази Божју вечност. Бога Сина, Господа Исуса Христа представља у Виду Људске личности која држи крст, а Бога Духа Светог у виду голуба. При том светаост зрачи из лица Свете Тројице а као подножје Божје види се лопта која представља Васиону. Постоји још један начин праказивања Свете Тројице на иконама. И то је старији, православни начин. Света Тројица се јавила праоцу Авра-
му у виду три путника код дуба Мавријског (1. Мојс.18, 1—10).
Тако, дакле, на иконама Људи сликају Бога у виду разних символичких слика и знакова. Али те слике нису само произвољна машта уметника, него постоје и ствар-
ни разлози и догађаји зашто је машта уметникова упућена баш на такво а не на неко друкчије представљање.
Ево тих разлога. Бог зна.
Бог зна да смо ми људи телесна просторна бића и ове што замишљамо и опажамо, замишљамо и опажамо у извесном телесно-просторном облику. Знајући нашу телесно-просторну природу, Бог кад хоће да пружи људима неки видљиви знак своје присутности, служи се извесним знацима које наша људска чула, очи и уши могу опазити. Отуда се Бог јавља или у виду светлости, као на пример на Синају (2. Мојс. 19, 15 – 25), или у виду огњених језика, као што беше видљиви знак присуства Св. Лука (Дел. 2, 1-4; Мар. 1, 10 – 11), или у виду гласа који се чује као што се јавио Бог Отац приликом крштења Спаситељева.
Све те појаве као примери Божијег јављања људима, биле су стварне, а не привидне, као да су какве обмане чуда. Па, ипак, не треба заборавити да оне не изражавају саму суштину Божију, него само моменталну. видљиву, или чујну појаву Божијег бића.
Из књиге – Разговори о вери – апологетска читанка
