Спаситељ је једном приликом упоредио Царство небеско, или своју Цркву, са квасцем који жена стави у брашно док све не ускисне (Мт. 13, 33). Слика је ванредно јасна: Кад Црква са еванђелском науком уђе у један народ, она има циљ и задатак да сав живот тога народа: његово мишљење и осећање, његове обичаје и установе, његову етику и његову политику, његову социологију и економију, његову исхрану и одевање, кратко речено, целу народну душу и тело тога народа препороди, облагороди и освети Духом Светим, Духом Христовим, тако да и тај народ, као оно апостол Павле, може да каже: „Не живим више ја, него Христос живи у мени” (Гал. 2, 20).
Разуме се, то је само крајњи циљ, идеал, који се ретко кад достигне, чак и кад је у питању појединац, а камо ли цео народ. Ту се буквално у животу одражава Спаситељева прича о сејачу (Мт. 1з, 4—24). Сејачево је да сеје, без обзира на чињеницу што неће свако зрно донети род сто од сто, него ће нека донети само шездесет посто, дуга само тридесет посто, а нека неће донети никакав плод.Или, да останемо при првој параболи: квасац ради, иако му се стално додају нове количине пресног брашна, и мада му спољашње околности много пута сметају у великој мери. Али, његов је циљ да цело тесто укисели.
Сходно тој параболи, и Српска црква, као огранак и изданак свеопште Христове васељенске православне Цркве, родивши се у српском народу, има циљ и задатак, постављен, разуме се, од самог Христа, да тај народ начини „учеником Христовим” (Мт. 28, 19), да га препороди Духом Светим, како је то учинио још Св. Сава, о коме тропар каже да је „отечество своје просветио и препородио Духом Светим”. Циљ овога чланка и није ништа друго, него да у кратким, управо грубим, потезима изложи сусрет Духа Светога и духа овога света, као и њихово дејство, на њиви која се зове српски народ. При томе ћемо у овом чланку узети у обзир само неколико аспеката из духовне културе, коју поседује сваки народ на свој начин и у свом облику, истичући плодове и утицај православне цркве на појаву и развој те културе специјално у области певања и играња.
Како провести одмор. Човек проводи овоземаљски живот у раду и одмору. И једно и друго може да буде надахнуто или Духом Светим, или духом сатанским, духом „овога света”. А пошто је човекова природа огреховљена, пошто је кадра да носи у себи и благодат Божју и насртаје греха, то онда та два духа, иако немају мећу собом ништа заједничко, мол’ каткад у животу да испреплићу своја дејства на човекову душу, па човек балансира измећу њих и личи на оно семе из еванђелске приче, које је, додуше, пало на плодну земљу, али ипак не донесе род сто посто. Ова ситуација се нарочито јасно испољава у области одмора, или забаве. Како човек да проведе време кад није на послу?
У молитви? У појању црквених богослужбених песама? Свакако! Али то је анђелски идеал. То постижу велики подвижници и светитељи, пустињаци, чији тропари почињу речима: „У пустињи житељи у телу ангел,;. Апостол саветује хришћанима да слободно време проведе говорећи један другоме „у псалмима, и химнама, и духовним песмама”, певајући Господу у срцу своме (Еф. 5, 19). И оно прво, то јест „у пустињи житељ” и ово друго, то јест појање химни и псалама, нашло је још како богату примену у српском народу. Српски народ је дао не само велики број мученика, него исто тако сразмерно велики број подвижника, пустињака, који су живеле веома строгим подвижничким животом. Дабоме, не може цео један народ отићи у пећине
и пустиње да се подвизава примивши велику схиму. — То уосталом није ни заповест ни циљ Еванђеља. Али, тај светитељско-подвижнички начин живота огледа се врло јасно у великим постовима које масе српског народа, покрај свих секташко модернистичких утицаја још и данас одржавају, и то чак строжије него што црквена правила то и захтевају. Тако на пример, у народу постоје и посебни постови које Црква не наређује (на пр. пост Св. Сави, Св. Петки, Св. Арханђелу). А и код оних постова које Црква наређује, народни типик је понекад строжији од црквеног, Тако, на пример, док за Усековање, Крстовдан и Велики Четвртак црквени типик јасно каже да се тих дана пости на зејтину, народ пости на води. Разуме се, кад кажемо „народ”, тај израз не обухвата баш сваког Србина до последњег човека. Има још како много оних који су далеко од сваког поста и подвига.
Црквене песме
А што се тиче оног Апостоловог савета да време проводимо у певању псалама и песама духовних, ту је утицај Цркве на душу српског народа исто тако јасан, ако не још јаснији. Јер, српско црквено појање, иако често има византијску и чак сиријанску мелодијску основу, ипак се развило у један самосталан музички производ, и то веома високе музичке вредности. Ко од музички образованог света познаје карловачко велико пјеније, или „Достојно јест” од Корнелија Станковића, као и друге његове композиције, па „Тебе одјејушчагосја”, „О како безаконије сонмишче”, „Акатист”, „Статије”, Тебе Бога хвалим”, „Херувимску песму” и целу литургију” од Стевана Мокрањца, па „Иже херувими” глас четврти у хармонизацији Исидора Бајића, или Тихомира Остојића, па „Ликуј днес Сионе” и друге црквене композиције Бранка Цвејића, па „Иже херувими” осмог гласа као и друге црквене песме у хармонизацији Глише Бабовића, тај ће видети и осетити лепоту и уметничку вредност српског црквеног појања. А то појање је испевао српски народ! Напред споменути композитори су томе пјенију дали само свој лични уметнички израз, музичку хармонизацију. А народ је и без споменутих музичара то масовно певао вековима пре него што су се појавили споменути уметници.
Било је српских крајева у којима је народ познавао црквено појање боље него понеки богослов. Професор литургике на Богословском факултету у Београду, Лазар Мирковић, причао нам је једном на часу како је једног дана шетајући по пијаци у Сремским Карловцима чуо да неко пева сасвим тачно и правилно једну стихиру која се пева само једампут годишње, о празнику Свете Тројице. То је величанствена химна Светој Тројици од византијског цара Лава Мудрог, која почиње речима: „Приидите људије триипостасному Божеству поклонимсја” (Ходи, народе, да се поклонимо триличноме Божанству). А ко је том приликом био певач? Један сељак из Ирига, који је донео своје трешње на пијацу па чекајући ретке купце, скраћује време певањем ове свете и божанствене песме! … И не само он. У црквеним гимназијама и препарандијама у Карловцима, Новом Саду, Сомбору и другим, црквено појање се толико неговало, да се за веселе карловачке ћаке, о којима постоји шаљива песма „Баци ћаволи”, у шали говорило да они чак и кад лумпују певају „Иже херувими”.
Из свога личног искуства писац ових редова наводи само неколико примера који такоће сведоче о томе колико је црквено појање било продрло у народне масе. Као ћак основне школе, пролазећи кроз своје село од школе до куће, имао сам прилике много пута да чујем из појединих кућа да нека ткаља или везиља пева код куће црквене песме радећи свој посао. Често сам дошавши из школе затекао мајку и сестру где седе свака за својом машином, шију и певају „Ангел вопијаше. . . ”, или „Достојно” или неку другу црквену песму. Једног раног пролећног дана 1936, г. кад сам се спремао за испит из догматике, чујем споља неку песму. Кад сам изишао из куће, приметим да на потоку седи девојка Смиља, плете чарапе и чува гушчиће, певајући „Благослови душе моја Господа”, и то по оном старом великом карловачком пјенију, које данас не знају ни многи богослови. Као студент присуствовао сам у своме селу на једној вечери. А где је вечера, ту треба да буде и песме. Домаћица је, уз пратњу свих присутних, певала божићну катавасију „Христос раждајетсја славите . . . ”, и то све до краја. Присуствовао сам једном славском ручку. Домаћин, за кога сам мислио да не уме отпевати ни „Амин”, певао је уз пратњу гостију божићни причастен „Избављеније посла Господ људем својим” — песму која се у цркви пева само једанпут годишње,
о Божићу …
Световне игре
Утицај Цркве осећа се не само на црквеном, богослужбеном појању, него, кад се мало боље обрати пажња, он се осећа и у световним песмама и играма. На томе терену „дух овога света има далеко веће могућности деловања и изражавања него на ма коме другом. Отуда постоји неко подсвесно мишљење да је читава та област, узета „ан блок”, потпуно за одбацивање и да је једном добром хришћанину она сасвим забрањена. Поједине секташке групе, као на пример назарени, тако и чине, па те песме и игре потпуно одбацују. Код њих нема ни световних песама ни световних игара.
Мећутим, Православна Црква не стоји на томе гледишту. Нити је могућно, нити је потребно, нити је то еванћелски захтев, да се цео један народ, па чак и цело човечанство, затвори у „молчалницу”. Кроз човекову душу струје разна осећања, хтења, мишљења, запажања, и човек осећа неодољиву и неотклоњиву природну потребу да све то изрази. И игра и песма, како по ритму, тако по мелодији и тексту, најбоље су средство за то. Није, дакле, ни мудро ни могуће ставити све то на некакав индекс.
Да, али пошто је човекова природа грехољубива, то онда постоји веома жива и велика опасност да се та тежња човекова потпуно стави у службу греха, да буде грехом просто прожета, и да грех кроз њу прогута чак и онај део људске природе који је и после пада још остао добар. Црква, дакле, ипак нешто мора урадити, јер не може тај психички проблем човекове свакидашњице нити као целину одбацити, нити као целину прихватити онако неовејано и непречишћено. Нешто се, дакле, мора урадити. А шта? Па дејствовати на народну душу тако да она буде прожета хришћанским, еванћелским, моралним схватањима. Тога дејства се Црква латила, и оно је уродило плодом. Дабоме, опет не свуда и свакад подједнако, него сходно оној Спаситељевој причи о Сејачу. Тако у овој области народне песме и игре имамо читаву дугачку скалу утицаја Духа Христовог и духа овога света, као што измећу савршено беле и савршено црне боје постоји врло дугачка скала разних тонова сиве боје, која је, као што се зна, мешавина беле и црне у разним сразмерама. Најбоље ће бити да нам о томе говоре примери.
1) V хришћанству је чедност велика врлина. Због грехом раслабљене људске природе, та врлина услед блиских телесних додира може често да буде доведена у велико искушење. Ту треба тражити разлог што су српске народне игре, и не само српске него и осталих православних народа балканских, углавном разна кола. Игре по двоје веома су ретке, па и тада на великој просторној удаљености двоје партнера, као што је нарочито изразит случај са црногорским играњем у колу. Дешава се у понеким крајевима да чак и у самом колу играју одвојено момци и девојке, које се стиде да се помешају с момцима, или се хватају не за руке него за марамице. Ако у неким српским крајевима, као на пример у Војводини, и има примера да се игра по двоје, то је очигледно утицај осталих народа западне културе. Па и у тим случајевима, кад се на пример игра „Келеруј”, „Маџарац” или „Тодора” и тада је растојање знатно веће, управо највеће могуће колико износи дужина руку, не саставља се тело уз тело као на пример при каквој модерној окретцој игри, рецимо танго, или ,,бугивуги“, или „трокинг“. Кад су те окретне игре, тамо тридесетих година овога века, прешле из војвоћанских села у мачванска, изазвале су велику саблазан и продирале су веома споро и тешко.
2) По учењу хришћанске догматике и етике човек је створен по слици Божјој. V томе се састоји његово високо достојанство које нипошто није исто што и охолост. То осећање достојанства је просто свест човека о високој вредности човекове личности. Међутим грех умањује то достојанство; сваки грех, па чак и свака неозбиљност. А српске народне игре (кола) макар биле и највеселије, као што су на пример „Бисерка коло”, „Жикино коло”, „Ужичко коло”, „Сарајевка”, „Сремско коло” — да споменемо само нека — само су израз овоземаљске радости. А овоземаљска радост не само што није никакав грех, него она може да постоји само у чистом срцу које не мисли зла. — Пословица каже: „Ко пева зло не мисли”. — Зликовцу и тешком грешнику није стало ни до песме ни до игре, осим ако их употребљава као какву психичку дрогу да би угушио глас савести.
Но оно што даје још већу моралну вредност тим играма то је њихова озбиљност која ни у најмањој мери не умањује људско достојанство, тако да њих може да игра човек сваког узраста, ако му физичка кондиција дозвољава. Отуда Његош, кад описује радост Бадње Вечери у „Горском Вијеницу”, сматра сасвим природном и ни мало зазорном појавом, да се три „паса (поколења) у колу врте”. То јест, играју и унук и отац и деда. Али да се ту играо „палеглај” или „ламбетвок”, или нека од модерних игара које у многоме подсећају на грчење и бацакање некадашњих конвулзионера са гробља св. Медарда у Паризу (18 в.) или, на оне „религиозне” играче из почетка 15. века који су били преплавили Рајнску област помамно играјући, тако рећи до лудила, а све тобож у славу Божју, тада Његош свакако не би о томе писао са онолико топлога осећања и одобравања. На такво играње тешко да би се наканили и сами унуци, а камо ли оци. А дедови ни у ком случају, осим ако би пожелели да направе од себе циркус, то јест да своје чојство, јунаштво и достојанство сведу на нулу.
Тако, дакле, иако на први поглед изгледа да игре немају никакве везе са религијом, (што нарочито често наглашавају понеки крајње површни дописници наших дневних и вечерњих листова кад виде да свештеник учи омладину свирању и игрању, мислећи „великодушно” да се цела слобода црквене активности мора свести само на „паки и паки”) ипак религија, која по самој својој природи прожима цео човеков психички живот, мора да остави блеђег или јачег трага чак и у тој области која изгледа да не сме и не може имати са религијом баш никакве везе.
Теолошки погледи 1971
