Певане песме — мелодија и садржина
Иста је таква ситуација и у области световног, не црквеног, певања. Иако те песме нису намењене богослужењу — далеко од тога! — ипак се у њима негде јаче негде слабије, негде директно негде индиректно, осећа утицај Православне Цркве, како мелодијски тако и садржајно.
Има народних песама у чијој мелодији и садржини не може да се примети никакав утицај Цркве. Таква је заправо огромна већина народних песама, нарочито кад је у питању мелодија.
Па ипак, иако су те нецрквене песме многобројне, има и таквих, народних песама чија је мелодија толико слична црквеној, да познавалац црквеног појања, ако има извежбано уво, може ту сличност сасвим лако приметити. Сватовац, „Забрину се лепог Јове мајка”, мелодијски се налази измећу кондака трећег гласа, „Дјева днес”, и блажена петог гласа, „Разбојник на крестје”. Песма „Долином се шетала девојчица млада” својом мелодијом је прилично блиска мелодији Блажена четвртог гласа. Песме, „Ој девојко душо и румена ружо”, као и она друга, „Врати ми се мили драги”, свака на свој начин се врло много приближава светосавској химни „К небу главе подигните, Саву тамо угледајте”. Многи причасни, као на пример,„Око сердца”, „Господи услиши”, „Скажи ми Господи”, „Господи кто обитајет” имају мелодије оног стила који ће касније, разуме се модификовано а не буквално, применити композитори старих градских песама. Кад је писац ових редова у једним сватовима са својим вршњацима певао песму Буре Јакшића „Кроз поноћ нему и густо грање”, омладина која ваљда није раније чула ту песму, дојурила је из друге собе да чује „црквене” песме. А мелодија познате песме,, Ранила Милка славуја” ваљда и није ништа друго, него развучена мелодија полијелејног псалма „Хвалите имја Господње”.
Исто тако и по садржају у многим песмама се опажа макар и најмањи, ма и најприкривенији утицај хришћанске етике, а неке су чак и по самој теми више религиозне, иако спадају у чисто световне песме. И овде ћемо пустити нека саме песме о себи говоре.
1) Преда мном је грамофонска плоча на којој дует Томовска-Манчевски певају македонску песму „Ајде слушај, слушај, калеш бре Анћо”. Лепој Анћи заљубљени Турчин нуди сва земаљска блага: да седи на чардаку и броји дукате, само нек се потурчи и пође за њега. А она га исмејава одговором: „Турски не разбирам, вера не мењувам”.
2) Кад нам Предраг Гојковић-Цуне са своје плоче пева: „Али-паша на Херцеговини, лијепа Мара у Бишћу бијаше”, тада и он и свислушаоци мисле да имају посла са једном песмом пуном босанске еротике. И тај утисак није нетачан. Али има у њој нешто што, изгледа, ни певач ни слушаоци не примећују на први мах: та је песма дубоко обојадисана хришћанском конфесионалношћу, иако је одевена у муслиманску мелодију. Наиме, лепа Мара се овде налази у још тежој ситуацији него „калеш Анђа”. Турчин је био заљубљен у Анђу, али не и Анђа у њега, па јој је зато било сразмерно лако борити се само против среброљубља. Мара, међутим има да издржи тежу борбу са самом собом. Није само Али-паша заљубљен у њу, него и она у њега, и то смртно. Јер, ако се он другом ожени, она ће се — тако песма каже — отровати. Али, ако је он запроси, она ипак неће поћи за њега. Зашто? Па она је православна Српкиња и ако пође за њега, у том случају ваља јој се потурчити, дакле променити веру и нацију. А њој то не пада ни на крај памети.
Ко, дакле, сме рећи да у овом случају не постоји црквени утицај, иако се на први поглед не види?!
Др Лазар Милин: Утицај православне Цркве на духовну културу српског народа (1. део)
Разне друге теме песама
Теме народних песама су многобројне а мотиви појединих тема су врло различити. Далеко најчешће су изразито љубавне. Многе од њих су по садржини мешавина љубави и пркоса ћерке мајци против родитељске стеге, као што је песма „Мене мајка послала да наберем бостана”, у којој су карактеристичне речи: „Ја се мајке не бојим, с киме хоћу ја стојим”. А има их и стидљиво љубавних, као што је „Сарајево дивно мјесто”, „Овце чува Мара крај Мораве”, „Девојчица ружу брала”, „Јоваи Ружу кроз свиралу зове”, „Помрчина цијело село спава”, „Благо теби, цвијете каранфиле”, „Каранфиле, цвеће моје из баште”, „Милено, цвеће убаво” и тд. Има их са мелодрамском садржином: „Седејфу мајка бућаше”, „Гором језде кићени сватови”, „Широко је лишће орово”, „Болна лежи Анћелија млада”. Има и чисто идиличних: „Анћелија воду лила”, „Осу се небо звездама”, „Јарко сунце одскочило, селе, жетва је”, „Тера чобан овчице преко једне речице”, „Под Авалом сви је знају”, „Фатише коло врањске девојке” и тд. Има песама са социјалним темама, као на пример: „Што си, Лено на големо, кад ти ниси од колено?”, „Чија фрула нашим шором свира? — То је фрула сиромашног сина”, „Запјевала булбул птица” — будећи Кату да спрема дарове, а ова одговара: „Ја сам млада и сирота немам дарова …” „Удала мес тара мајка, нисам ни знала”. Овамо долазе и све печалбарске песме, а свакако и песма „С оне стране Пливе гајтан трава расте”, где је описан бол момчета које у тућем крају чува туђе овце. Има и подругљиво комичних, као што је песма „Поранио Јованићу”, или „Рече чича да ме жени”. Најзад, има и родољубивих, надахнутих националним, каткад чисто националистичким духом. Не, није овде реч о песмама разних политичких покрета, које су испевали посебни песници и компоновали музички образовани композитори, као што су песме „Оро кликће”, „Радо иде Србин у војнике”, „Србијанци и Босанци”, „Бранкова желља”, „Креће се лаћа француска” и друге. Не. Реч је баш о правим народним песмама којима је непознат аутор, а које су се у народу дуго певале и то масовно, било уз гусле у крајевима где су се гусле очувале — било као такозване „асталске” песме које су такође у десетерцу само се два и два стиха сликају, а које су се певале у Војводини приликом домаћих весеља и прослава. Те су песме све од реда садржајно озбиљне, без икаквих саблажњивих сцена, слика и речи. У њима се обично опева каква трагедија, лична или национална, или се евоцира стара слава — а зна се ко је такве мисли сугерисао српској народној души, Има случајева где се баш и указује на православље, било што се оно индиректно, ћутке претпоставља, као на пример у једној песми која говори о томе како је поводом аустријског ултиматума Србији тадашњи крал> Петар I замолио руског православног цара Николаја II за помоћ и заштиту, а овај му је галантно обећава; било да се православље баш директно спомиње, као на пример у једној песми о Цару Лазару који „лежи у Врднику славном, а са српском круном православном”. Мелодија тих песама је прилично слична тропару шестог гласа.
Утицај еванђелске етике на певане народне песме нарочито постаје јасан кад се садржина старих народних песама упореди са новим. Нр1 те старе песме нису свете ни побожне, али бар нису ни грешне. У њима се не слави име Божје — па оне су световне, а не црквене, богослужбене! — али се бар и не пркоси моралном закону. Оне су нежне како по садржини, тако и по мелодији. Осим напред цитираних, има доста таквих песама, као што је на пример „Јабука се ветру моли,;, па „Јечам жњела Косовка девојка”, па из „Призренских филиграна”, „Развила се грана јоргована”, па из Мокрањчевих руковети: „Писаше ме, Стано мори, у низам да идем”, па даље: „Под брегом се јела разгранала”, „Дурмиторе, висока планино”, и још много других у којима не само што нема ничега ружног ни срамотног, него оне својом садржином и мелодијом делују на душу врло позитивно, како у психичком тако и у етичком смислу речи. Ако такве песме упоредимо са оним другим, лумперајским песмама, или како их је Звонко Богдан — сасвим тачно и искрено — на једној својој плочи назвао „старим бекријским песмама” (као што су „Ја сам древна пијаница”, „Коцкарина прве класе то сам ја”, „Ја сам лола прве класе”, па онда оне баш скроз наскроз безобразне, са отворено баналним алузијама, као што су песме „Марамицу ја имам” или она која чак и бећару мора натерати румен стида на лице, „Даварике”, која је доживела успон чак до београдског радија ако, дакле, те две групе песама упоредимо), онда тек видимо колики је био благотворан утицај црквеног духа и васпитања на народну музику. Наведимо само још два-три примера тога благотворног утицаја у песмама где би их човек најмање очекивао. То су песме: „Што град Смедерево?”, „Не лудуј Лело”, и „Колика је нојца”.
Развод брака је веома омиљена и честа тема у руским и маџарским романсама, као песмама некадашњег тамошњег племства. У српским народним песмама то је најређа тема. Постоји, ваљда, свега једна песма са тим мотивом: „Што град Смедерево ваздан затворено?” А одговор гласи: „Мајка жени сина још му љуба жива. Мушко чедо има од седам година!” — Дакле, то је таква реткост и толики скандал, да се православна Србија, згрозила над тим, а Смедерево у знак протеста затвара своје градске капије!.
Песма, дакле није ни побожна, а камо ли црквена. Али је очигледно изникла из једног чисто православног схватања брака и живота.
У друге две песме такоће нема ништа еванђелско, ништа хришћанско. То су просто два снажна излива чисто телесне љубави. У оној првој песми, сеоска лепотица Лела, девојка заносних очију и косе којом може да занесе памет момцима, силно је заљубљена, али драги јој не долази. Она, нестрпљива да дуго чека док се он не накани да дође, а вероватно и притиснута сумњом да ће он можда отићи којој другој, хоће да се обезбеди. А чиме? Најсигурније ће то ићи враџбином, мађијом, чинима. Зато она спрам месечине по „тихој ноћи” — како налаже врачарска техника — прави чини. То је суштина и садржина песме.
Међутим песник (народни) јој саветује нека не лудује, нека се окани тих лудорија, јер ако чује село, биће бруке! Народни песник, дакле, на један благ начин осуђује Лелин поступак, напомињући јој да је то у најмању руку срамота, а и излишно, јер драги њу воли, па ће јој и без њених враџбина ипак доћи, и повести је својој кући, узети је.
Дакле, Лела чини нешто срамотно! А са ког то етичког гледишта може Лела бити осуђена и исмејана? Једна „модерна”, „напредна”, „савремена” девојка , рекла би: „А шта село има мени да замера и да ме срамоти због тога што ја желим да се састанем са својим драгим? Шта ту има за осуду и за срамоту? Ја нисам „малограђанка” као Лела. Доле са тим „малограђанским” предрасудама! Ја хоћу с њим да се састанем, макар и помоћу враџбина, ако већ не иде друкчије!
Да. Модерна девојка, васпитана у једном секуларизованом друштву, свакако би тако рекла. И тако оне и кажу кроз песме састављене у новије секуларизовано доба. Али тако не каже ни Лела, ни још мање народни песник који је и измислио целу ову ситуацију. Не, није ту у питању никаква „малограђанштина”, јер и Лела и њен песник су људи са села, из народа, луди који живе и мисле патријархалним моралом. А нико не може порећи веома тесну везу патријархалног и хришћанског моралног схватања! Ако се Лелин поступак — сматра срамотним, то је само са гледишта хришћанске етике. Према томе, позадина ове песме је ипак хришћанска, ма колико да у садржини саме песме одсуствују еванђелски и побожни мотиви Слична је ситуација и у оној другој песми, „Колика је нојца”. Мотив песме: Младић, до изнемоглости заљубљен у лепу Шану, јадикује како му Шанина „лепотиња” стално излази пред очи и целе ноћи због тога не може да спава („Лепотиња твоја, Шано, не да ми да спијем”).
Мотив, као што се види, типично земаљски. Ничега ту нема од некакве небочежњивости и побожности. Човек се просто разболео од љубави и јадикује без икакве помисли и наде на некакву небеску помоћ.
Па, ипак! Зашто он то страдање трпи? Зашто не оде код Шане и не придобије је за себе, макар силом, као што чине многи од данашњих стварних (а не само поетских) насилника и напасника? Или, ако га од тога не задржава никакав стид од света, зашто не иступи као онај младић из модерне забавне песме који јавно, пред целим светом, изјављује: „И сутра опет тачно у два, пред твојом школом чекаћу ја”. — тако да ће цео свет „завидети њиховој срећи” кад он ту пред школом, на сред улице, на очиглед целог света и свих пролазника, буде грлио и љубио ученицу, кад ова изиђе из школе?! Зашто, дакле не поступи тако?
Зашто? — Свакако зато, што и он и Шана имају хришћанско васпитање па знају оно што не зна, или неће да зна, модерни младић и девојка, да љубав и блуд нису исто. Љубав је психо-физичко стање човека које извире из човекове природе овакве каква је, и то психички нужно, не питајући своју жртву за пристанак. Она изненада наиђе и изненада прође, као каква болест. Кад песник у песми каже „Болујем ја, болујеш ти, болујемо од љубави”, онда то -— уколико је искрено речено — није никаква метафора, него баш стварно стање ствари, једна свакидашња чињеница: „болест” кроз коју човекова природа незаобилазно мора да прође. И због тога таквог „болесника” ни Бог ни паметни људи неће осуђивати. Али та болест није исто што и блуд. Она га чак чини до извесне мере имуним за блуд, што се види не само из стварног стања да осећање љубави укључује у себи и верност, него то долази баш и до израза у самим песмама, као што је, на пример „Ах, кад тебе љубит не смем, другу љубит нећу ја”, као и многим другим песмама сличног мотива. А такав став према љубави и блуду је чисто хришћански. И у томе се састоји хришћански елеменат цитиране песме о лепој Шани, песме која — признајемо — нема у својој садржини апсолутно ничег богомољачког, али која при једној дубљој анализи ипак показује своју хришћанску позадину и основу, на којој је једино и могла да се појави. Јер, на нехришћанском терену је таква тема непозната. На нехришћанском терену она гласи: „Добијамо без новаца девојачких пољубаца, па зашто да се женимо”!
Један промашен циљ
На хришћанском Западу је честа појава да се савремени хипи и поп-музика уводи у цркве. Свакако са циљем да се омладина придобије за цркву. Тај је метод крајње ризичан. Не може се Бог славити како било и чиме било! Нешто слично се десило и код нас Срба после првог светског рата. Тада се свом снагом био размахао богомољачки покрет који је имао за циљ препород Цркве. Душа тога покрета био је владика Николај, који је имао ванредно лепих духовних песама скупљених у „Духовној лири”. Међутим, нико се није дао на посао да створи мелодије које би одговарале тексту тих дивних духовних песама, него се пошло скроз погрешним путем: ове тако дивне духовне песме певане су на мелодије најбаналнијих народних песама. Тако, на пример, слушао сам песму: „Богомати ко воштана свећа бледа, гледа свог сина висећа”, певану на мелодију: „Варала ме једна цура млада, гаравуша из Новога Сада”. Песму „Ево Господа с војскама иде, сви грешни људи да се застиде” певали су на мелодију „Баурко мила”, и тако редом. Ефекат је био поразан. Многи и многи људи, па и писац ових редова, нису могли да слушају побожне песме на тако непобожне мелодије. Уосталом, ко се ма и најмање разуме у музику, увидеће бесмисленост тога покушаја. Замислите како би изгледала опера „Фауст” кад би се њени текстови певали на арију Кецала из „Продане невесте”! Или, како би изгледао „Борис Годунов” у мелодијама „Травијате”! Такву бесмислицу ниједан музичар не би учинио. А примена чисто световних мелодија, чак и оних баналних песама, у духовне сврхе значи нешто још далеко горе него Борису Годунову дати мелодију Кецала. Та пракса, дакле, не води жељеноме циљу и треба је потпуно напустити.
Теолошки погледи 1974 год.
