Магија и наука

Овај наслов може изгледати бесмислен, јер свако зна да наука нема никакве везе са магијом нити се  магија може назвати науком. Па, ипак, треба констатовати чињеницу да постоји извесна сличност, па чак и извесна историјска веза између науке и магије. „Врачање је за примитивне људе оно што је за културне људе наука и техника. Чувени енглески истраживач религије Фрезер, сматра врачање (мађију) као први покушај методичког испитивања спољашњег света и као порекло првог схватања реда и законитости у природи, дакле као почетак науке“. Јер, као што је већ речено, помоћу науке човек жели да постане господар природе. И наука му често сугерише такво осећање, без обзира да ли је оно објективно узевши оправдано, или не. Међутим, то исто, то осећање „господарства“ над природом, жели човек да постигне помоћу магије. И магија му сугерише то исто осећање, без обзира да ли је оно оправдано или не.

Осим тога између магије и науке постоји и историјска веза. Јер, позната је ствар да су се неке науке развиле из магије. Астрономији је претходила астрологија, хемији алхемија, научној медицини бајање и врачање.

Најзад, чак и онај поражавајући утисак који наука оставља на неупућена човека сличан је утиску који би на њега оставича нека магијска појава. Кад би се данас пред радаром, телевизором, па чак и пред обичним телефоном појавили културни људи из средњег века или античког доба, многи би се од њих крај све своје културе помислили, можда и поверовали, да имају посла с магијом. Имало би у томе мишљењу и извесне логике. Јер, ако је магија остварење извесних циљева помоћу тајних, непознатих сила у природи, а многе природне силе (магнетизам, електрицитет, а поготов радиактивност) нису ондашњем човеку биле познате – дакле, биле су му непознате, тајне, окултне, онда је наука постигла оно што жели и мађионичар, само, разуме се, другим методама. Не врачањем него применом природних закона.

Колико је сличан, скоро идентичан утисак који наука и магија остављају на човека, сведоче нам и филмови које обрађују теме из научне фантастике. Тако у филму „Забрањена планета“ приказан је научник далеке будућности који на једној планети из система звезде Алтаир изводи таква научна достигнућа која посматрана очима садашњег човека изгледају као да имају магијско дејство. Слично осећање човек доживљује и посматрањем филма „Планета смрти“, нарочито кад види онај моменат како се материја претвара у енергију и енергија у материју. Чак и филм „Одисеја у свемиру“, оставља на посматрача прилично магијски утисак. И томе утиску човек једва успева да се отме, иако зна да има пред собом дела научно-уметничке фантазије, а не неке стварне чињенице.

Но, иако између науке и магије постоје психолошке сличности, па чак и нека врста заједничке везе, заједничке колевке, ипак је бесмислено тврдити да су оне исто. Далеко од тога! Постоји међу њима битна разлика. Та разлика се састоји, као што смо већ рекли, у њиховом методу и резултатима. Циљ им је заједнички: и једна и друга хоће да пруже човеку средства помоћу којих ће они владати природом. Методи су међутим, савршено различити. Речено правничким језиком, наука тај циљ постиже „легално“, путем примене природних закона, а магија личи на фалсификатора који до циља жели да дође заобилазним путем. Зато она бежи у окултизам, она је управо један облик, један део окултизма.

в) Да ли су магијске чини стварност?

На овом питању гледишта се дијаметрално разилазе.  Огромна већина научника, као и огромна већина људи који се не баве науком, сматра да је магија чисто сујеверје. У многим својим најједноставнијим облицима она то несумњиво и јесте. Везати крпицу око грма да би болесник оздравио, ухватити се за дугме да би се „отклонила несрећа“ коју „доноси“ сусрет са свештеником, упалити свећу стрмоглавце да би се неком нешто наудило, и још безбројни други примери те свакодневне магије, заиста немају у себи никаквог логичког ни емпиричког основа, па су очигледно чисто сујеверје.

Но, при све то, чињеница је да има много људи који тврдо верују у стварност магијских чини, и чак наводе конкретне примере њене очигледности. Довољно је само летимично прегледати врло богату окултистичку литературу па видети колико је велик број оних који верују не само у могућност, него и у стварност магије, наводећи разне теорије за објашњење тих наведених примера, у које спада заклињање, проклињање, изненадно оздрављење, или изненадно обољење, па и изненадна смрт, као последица магијских чини. Западна грана окултизма управо и јесте магија.

Окултист Ланселен (Lancelin) тврди чак да су многе владарске личности биле жртве магијских чини. Ту наводи, као пример случај херцога Орлеанског сина Луја Филипа, затим синове и наследнике португалске краљице Марије 2. Петра 5. и његову браћу, принчеве Јована и Фернанда, затим мексичког императора Максимилијана и аустријску царицу Јелисавету. Сви су они страдали сасвим природно. Неко је убијен, неко отрован, а неко умро од неке загонетне болести, но по тврдњи Ланселена, основни узрок тих трагедија била је црна магија. Он чак описује и детаље тих магијом проузрокованих трагедија, наводећи ко их је извео, када, како и зашто. Главно средство које је вештак црне магије употребио за постигнуђе осветничког ефекта, у случају херцога Орлеанског и португалских принчева била је крв тих наведених особа, како нас извештава Ланселен.

Мноштво примера о стварности магијских чини наводе и два српска писца која су се тим проблемом озбиљније бавила, и то др Рад. Казимировић, у својој књизи „Тајанствене појаве у нашем народу“, и др Петар Станковић, у својој књизи Medicina divina.

И не само окултисти, или научници који се специјално баве студирањем окултних појава, посебно магије, него и испитивачи примитивних племена код који постоји магија, могу каткад да наведу необичне чињеница. Тако, на пример, патер Трил који је испитивао живот, обичаје и веровања код пигмејских племена на западу Екваторијалне Африке, тврди да они у својој магијској пракси приликом лечења болести примењујући принцип замене. „Доведу на пример, пса пацијента. Врачар помоћу својих метода пушта магичне таласе прво на болесна човека, а затим на животињу. После дужег или краћег времена болесник се умири, затим после обилног знојења мало заспи. Животиња дрхти, грчи се у конвулзији, леже на земљу, копрца се, урла и угине. Болесник се диже здрав.“ Уместо животиње може бити изабрано неко дрво. „Један од наших катихета – пише даље патер Трил – беше оболео од опасне шумске грознице, чији неутољиви наступи, непокорни кинину и сваком другом леку, биваху све чешћи и чешћи. Болесник је био већ близу смрти, кад ме његови другови замолише да га пошаљем чувеном мађионичару. Овај га тада одведе у шуму под једно дрво широкога лишћа. Избор дрвета није ни мало споредан. Далеко од тога!… Младића, попрсканог кокошијом крвљу, положили су под дрво. После дужег ритуалног певања и играња, мађионичар поче слати магнетичне таласе прво на болесника, длановима окренутим најпре на горе, а затим према болеснику. Потом је слао изливе магије према дрвету. После извесног времена, можда пола сата, болесник најпре врло узнемирен, умири се, поче се обилато знојити, и гле, за то време у потпуно мирном ваздуху гране дрвета почеше да се крећу као на ветру, лишће поцрнело и почело да опада као опаљено и осушено. Младић је сутра био здрав. Сви ми тврде – вели патер Трил – да се у овом случају дрво увек осуши (умире). Али, ја то нисам видео“ – завршава свој извештај патер Трил.

Међу другим карактеристичним примерима магије исти писац наводи пример са чаробним огледалом.

„Били смо – вели патер Тил – у експедицији. Упутили смо се у мисију према неком удаљеном селу. Најмање три дана путовања кроз саму шуму. Најзад стигосмо. Шеф, фетишист, обрати нам се речима: „Ја сам вас пратио на вашем путовању. – Како? – Гледајући у своје огледало. Овде под овим дрветом сте седели, под овим јели, под овим говорили то и то.“

Све је било истина. И не само што нас је видео, него и чио – а то треба нарочито нагласити – ја и мој пратилац говорили смо француски, језиком потпуно непознатом фетишисти.“

„Један црнац – пише даље Трил – стави ми једног дана фетиш у руке, мали рог од антилопе. Узми, рече ми, и стегни. Послушао сам. Сада ћу ја изићи из собе. Чим изађем, ти нећеш моћи ни да изађеш ни да пустиш фетиш. Он изиђе, и упркос свим мојим напорима било ми је немогуће и да изиђем и да испустим фетиш. Обична сугестија, рећи ће неко! Па да, и ја бих тако хтео“ – коментарише тај случај патер Трил.

 

„Један Негрил питао је једног дана преда мном – пише патер Трил – свог фетиша о лову. Наједном фетиш паде на земљу. Он се саже да га подигне, ту крај ногу. А фетиша нема нигде. Немогуће! Упркос нашим напорима да га нађемо ту на равном тлу, њега не беше. Готов сам, рече црнац. Врачар ми је рекао: тешко теби кад више не будеш видео свог фетиша“. Ипак је отишао у лов. Исте вечери слон га је смождио. Случај? Шта ја знам! Можда!? – објашњава патер Трил.

Патер трил није имао никаква разлога да намешта измишљене примере остварења магијских чини. У извесном смислу речи, чак би му ишло у рачун да их је прећутао. Зато отпада свака сумња у тачност извештаја. Према томе за стварност магије могу се навести примери.

Уосталом стварност магије не може се априори порицати нити са религијског нити са научног гледишта. Ако су магијски чини производ непознатих нам природних сила, онда би се они могли научно порећи само кад испитамо целу природу и натприроду и потприроду (ако оне постоје). Све дотле ми смо упућени само на то да строго методички испитујемо само поједине примере магије да би се утврдило да ли су оне стварне чињенице или измишљене.

Исто тако ни са религијског гледишта магија се не може порицати априори. Јер, ако постоји свет мрачних демонских сила, а свака религија то тврди, и ако постоје стварни примери магијских чини, онда би магија управо могла бити нека врста сведока за постојање демонског света. Разуме се, то би било једино под условом да се магијске чини не могу другачије објаснити, ни сугеастијом ни аутосугестијом, нити тајним дејством материје.

Чак би се могло рећи да и оне религије које одбацују магију, као што то чини Библија и Коран и Зенд Авести, заправо не поричу могућност магијских чини него само одлучно оспоравају етичку вредност тога. Магија је грех по учењу тих религија, и то двоструки: грех против Бога, јер се ту човек поверава творевини, уместо Творцу, приписујући чинима већу моћ него Богу, јер чини „делују присилно“, а истовремено је магија грех и против ближњега јер је често управљена на директну штету и пакост некоме.

У Корану (сура 113) постоји текст из кога се види да Мухамед иако одбацује магију, ипак верује у њену стварност. Ево тога текста.

„У име Бога благога и милостивога

1) Реци: Ја тражим уточиште код Господара свитања дана,

2) Од пакости његовијех створења,

3) Од зла мрачне ноћи, када нас ова затече,

4) Од пакости онијех које дувају у узле (то јест, које бацају чини),

5) Од зла завидљивца који нам завиди“ (Превод Љубибратићев).

У петокњижју Мојсијевом наилазимо на овакву забрану окултизма уопште, па и магије:

„Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје (говори Мојсије израиљском народу) не учи се чинити гадна дјела онијех народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни узрочник, ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсенар, ни који пита за мртве, јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе“ (5. Мојс. 18,9-12).

У Светом Писму Новога Завета имамо такође карактеристичних текстова који говоре о врачарама, дакле о извесној врсти магије. То се десило у Филипима.

„А догоди се, кад иђасмо на молитву – пише евангелист Лука – да нас срете једна робиња која је имала дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: ови су људи слуге Бога највишега, који јављају нама пут спасенија. И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час“ (Д.А. 16,16-18).

Ево још једног примера од истог писца, то јест од евангелиста Луке.

„И почеше (у ефесу) неки од Јевреја који се скитаху и заклињаху ђавоље, спомињати над онима у којима бијаху зли духови име Господа Исуса говорећи: заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда. А бијаху некијех седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничкога, који ово чињаху. А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте? И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.“ (Д.А. 19, 13-16).

Као што се види из приложених цитата, религије које иначе осуђују и забрањују магију као грешну, демонску ствар, не тврде да је она сујеверје, него признају њену могућност, па чак и конкретне примере, с том напоменом што цитат из Корана спомиње баш пакосно справљање чини, док цитат из Свето Писма Старог Завета говори о магији у ширем смислу речи, то јест, не само о припремању чини, него и о другим облицима окултизма, а цитат из Светог Писма Новог Завета говори о врачању, погађању и заклињању духова, што би спадало у магију у ширем смислу речи.

Резиме

Из свега изложеног види се да су религија и магија сличне само привидно, због оних двеју заједничких поставки да материјална стварност није једина стварност, и да постоји извесна веза, узајамност између материјалног и духовног света. Због тога их људи неупућени у проблем изједначују. Међутим, оне су и на психичком и на етичком и на догматском плану сасвим супротне једна другој. Религија моли, магија заповеда. Религија ствара од послушног човека сина Божјег, магија ствара уображеног господара света, узурпатора Божјих права и тутора над Божјом силом. Религија хоће да развије код човека љубав према другом човеку као брату, магија тражи само корист и себичност. Религија везује човека са Богом, а магија са демонима. Разуме се и овде понављамо ону ограду коју смо већ рекли: ако Бог и свет добрих и злих духова постоје (као што ми верујемо), тада су обе ове везе реалне, конкретне, стварне. А ако не постоје (као што верују они који се изјашњавају за атеисте) онда су обе везе имагинарне, фиктивне, уображене, али у човековој души и животу оне постоје као нешто што човек држи за реално. У том случају онај који оспорава стварно постојање Бога, треба да за то оспоравање наведе конкретне научне доказе. А који оспорава стварност магије, треба да оспори стварност примера који се наводе од стране оних који се магијом баве, или да пронађе објашњење тих примера који би објаснили и оспорили њихову магичност. – Али свакако треба још једном нагласити: „Мађијско схватање није религијско схватање“. „Међу њима постоји битна разлика“.

 Др Лазар Милин: Научно оправдање религије

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име