НЕКОЛИКО УВОДНИХ НАПОМЕНА
Ако посматрамо однос хришћанства и философије у току ових скоро двадесет векова хришћанске ере, добићемо слику двају сапутника који се час љубе и узајамно помажу, час се свађају као сустанари око заједничке просторије. Први њихов сусрет био је углавном непријатељски. Разлога је било више. Пре свега у самој човековој души усађене су врло дубоко две компоненте: једна човека вуче ка религији, друга га одбија од религије. Из борбе тих двеју компонената рађа се философија која може бити религиозна, то јест може помагати човекова религиозна схватања и убеђења, а богме, може бити и нерелигиозна, то јест може оспоравати оправданост религиозних убеђења. У доба појаве хришћанства философија античког света била је разбијена у разне школе. као и данас. Може се слободно рећи да је скептицизам био доминантна нота тадашње философије. Та философија се крајње критички односила према свему, па и према самој себи, а поготово према ондашњој грчко-римској религији, обученој у фантастичну одећу митологије. И гле, сад, кад су философи убедили себе да су сви богови дефинитивно мртви, појављује се једна нова наука, једна нова организација, један нови стил живота, хришћанство, које као и философи признаје да су богови паганског света не само мртви, него да никад нису ни били живи. Али, та нова наука учи да постоји један једини вечно живи Створитељ света који се људима од схоластичке теологије заставу емпиризма, оптужујући схоластику за бесплодни рационализам — иако је оптужба била нетачна — па Јум у име емпиризма сасвим озбиљно захтева да се спали као обична врачка и сујеверје свака она књига која не садржи испитивање на основу експеримената и математике. Ту он не само алудира, него директно апострофира теологију. Јум је у својој великој ревности за чињенице и математику, изгледа, превидео да би и добар део његове философије морао такође отићи на ломачу, и то не само у средњем, инквизиторском веку, него и данас, јер многи материјалистички философи с правом одбацују извесне основне ставове његове
философије.
Кант је можда још више продубио тај јаз измећу философије и теологије својом познатом критиком доказа о постојању Божјем. Хајне упоређује Канта са Робеспјером и каже да је Кант учинио и дакле више него Робеспјер. „Онај је — вели Хајне — убио краља и неколико хиљада Француза, али Кант је по мишљењу Хајнеа убио Бога, поткопао лагум под најскупље темеље теологије”. Ова Хајнова фраза је свакако претерана. Нити је Кант хтео да убије Бога, нити га је убио. Али је заиста хтео да убије теологију као рационалну науку, порекавши јој принципијелну могућност. Тако је већ 18. век припремио сасвим раскрчен терен за појаву позитивизма, философије и религије чији је зачетник Огист Конт, чији је овоземаљски живот трајао од 1798. до 1857.
ЛИЧНОСТ ОГИСТА КОНТА
Рођен 1798. и васпитан у строго римокатоличкој и ројалистичкој породици, Огист Конт је до своје четрнаесте године био ватрен римокатолик. Тада је изгубио веру, а затим и своје ројалистичко убеђење. На политехничкој школи је показао своје изванредне интелектуалне квалитете.
Због својих политичких неслагања са васпостављеном монархијом, а и због сукоба са личним непријатељима који су били моћнији од њега, више пута је долазио у материјалну тешку кризу из које се извлачио уз помоћ својих пријатеља и поштовалаца. Најпре му је помогао Сен Симон с којим је сарађивао 7 година док се није разочарао у њега због извесних некоректних поступака. А другом приликом су га помагали пријатељи из Енглеске на заузимање Џон Стјуарта Миља, као и поштоваоци из Француске.
Борба са свим тим недаћама, као и иначе ситуација у којој се он налазио, свакако су допринеле да доживи душевни слом, те да осам месеци проведе у душевној болници где је доктор Ескирол констатовао дијагнозу: наступ маније праћен меланхоличном депресијом. Отпуштен је као неизлечив. Но нега мајке учинила је оно што није могла болница. Он је оздравио, вратио се у нормалан живот и научни рад, али сличне кризе су се ипак понекад поновиле.
Од његових многих научних и философских дела свакако су најзначајнија: Курс позитивне философије и главно дело које се тиче религије: Систем позитивне политике или Расправа о социологији која установљује религију човечанства.
Биографија Исидора Огиста Конта; макар била изложена и у најкраћим цртама не сме се завршити а да се не спомене његова велика, управо мистична љубав према једној изузетно интелигентној, нежној и осећајној жени, Клотилди де Во, коју је упознао 1845. год. а која је умрла већ 1846. Нема никакве сумње да је његова позитивистичка религија била увелико инспирисана и условљена баш том неизмерном љубављу. Земаљски живот му се угасио 5 септембра 1857. године.
ФИЛОСОФИЈА ОГИСТА КОНТА
Шта је тај човек донео човечанству? Донео је две ствари: философију позитивизма и религију позитивизма. Шта значе та два дара, или те две речи?
По речима самог Конта, „основна карактеристика позитивне философије јесте тврдња да су све појаве потчињене неизменљивим природним законима”. Извор нашег научног сазнања, као и мерило његове истинитости јесу једино математика и посматрање. Традиционалну логику којом су се служили философи пре њега, он одбацује као преживелу старудију метафизичке философије. У доктрини позитивизма само чињенице и закони могу бити предмет посматрања и, према томе, једини предмет нашега сазнања. За питања о супстанцији, о узроцима било првим било финалним, позитивизам се не интересује, јер она стоје ван могућности нашег позитивног сазнања. У томе управо и јесте битна разлика измећу философије позитивизма и раније теолошке и метафизичке философије.
Овакав став Конт образлаже законом о три стања кроз која пролази сазнање сваког човека посебно и човечанства као целине. Прва фаза у развитку људског сазнања је теолошко објашњење појава. То објашњење је фиктивно, јер се ослања на духове, богове, па баш и на једног јединог Бога, а све су то само исфантазирана бића. Друга фаза је метафизичко објашњење појава. Оно је апстрактно. Ту се појављују разне апстракције уместо оних теолошких натприродних бића која су замишљана као конкретна. Најзад долази научно, или позитивно схватање и објашњење света, и то је дефинитивно. Сваки савремени човек, каже Конт, може приметити на себи да је у детињству био теолог, у младости метафизичар, а у зрелим годинама физичар. А исто тако и човечанство. До Ренесанса оно се налазило у теолошком стадију духовног развића. Од ренесансе наступа метафизички стадиум, а 18. и 19. век представља научни стадијум.
Други основ Контове позитивне философије, исто толико важан, јесте класификација наука, или хијерархија наука. Према позитивној философији постоје шест главних наука, и то: математика, астрономија, физика, хемија, биологија и социологија. Социологију је управо он сам основао као позитивну науку.
Да бисмо добили потпунију слику позитивизма треба истаћи још и то, да у позитивном научном сазнању људски дух напушта тежњу за апсолутним појмовима. То је непостижно и бесплодно. Синоним ,,позитивног” јесте „реално” и „корисно“, „извесно” и „тачно” „органско” и „релативно” за разлику од оне претходне метафизичке и теолошке философије која је фиктивна, апстрактна, недоказана и недоказива, и која тежи за апсолутним. То је први део пакета, званог позитивизам. А шта је у другом
његовом делу? Ту је позитивистичка религија и политика позитивистичка социологија!
Социологија је по њему врхунац свих наука, као што је и човечанство остварење свеопште еволуције. Човек је по њему, строго говорећи ништа друго него једна апстракција, а једино што је реално, то је човечанство. Тако он пише на 692. страни VI тома свога „Курса позитивне философије”. И та велика идеја човечанства, а не скроз хипотетична идеја Бога, послужиће као основа социјалног морала, истински стварног и научног — продужује Конт на 691. и 857. страни истог тома.
Социологија као врхунац свих наука мора да се послужи историјским проучавањем друштвених појава, без чега она не би могла бити позитивна наука. По тврдњи те позитивне социолошке науке основ људског друштва је породица, а не појединац. У породици морају постојати — тако каже Конт — две врсте односа: потчињеност полова и потчињеност по старешинству. Жена је природно потчињена мужу, а деца родитељима. Друштво као целина не може постојати без поделе рада. То су основни принципи његове друштвене статике. Међутим друштвена динамика представља главни део његове социологије. Та динамика почива на оном малопре поменутом закону о три стања кроз која пролази човечанство. Предмет динамике је друштвена еволуција, друштвени прогрес који се састоји у сталном побољшању материјалних услова живота. А одлучујући фактор у еволуцији човечанства јесте интелектуална еволуција.
Друштвени поредак по Конту почива на духовном поретку. А тај духовни поредак је религија. Али која?
Конт је имао пуно симпатија за феудални средњи век и за Римокатоличку цркву за чију моћ и организацију је имао увек дивлења и похвале. Али, француска револуција је уништила њену политичку моћ коју је начела већ реформација, а природне науке су, по његовом убећењу, оспориле тачност не само римокатоличких него уопште хришћанских па чак и свих религијских догми, па је зато немогуће вратити се на римокатолицизам. А пошто је религија нужна као идејна база друштва, то онда нема другог излаза, него створити позитивну, или позитивистичку религију. Тог посла латио се он лично. Каква ће бити та религија?
Као и Будина, без догми. Не постоји никакав ни лични ни безлични Бог. Тај појам нејасан и непрецизан, крајње хипотетичан, без икаквих позитивних доказа, може бити само остатак оне пропале теолошке и метафизичке философије. У религији позитивизма његово место заузима идеја Човечанства, или Велико биће, које се састоји не само из садашњих генерација, него и из свих прошлих и будућих.
Земља, као боравиште тога великог бића, јесте Велики Фетиш. А простор у коме се она креће јесте велика средина. Тако имамо позитивистичко „Св. тројство”. А анђели? Постоје и они. „Вјерују” те нове религије нема 12 чланова као хришћанско, нити 7 као муслиманско, нити 13 као Моше Мајмонидеса, него само три: „Љубав као принцип, Ред као основа, Прогрес као циљ”.
Религија мора имати и неки морал. Што се тога тиче, ту је Конт још сажетији. Цео морал се састоји у принципу: „Живи за другога”.
Посебно место у религији О. Конта заузима жена. Она је носилац позитивних религијских осећања. Она је симбол Највишег бића. Зато је он Велико Биће често називао Богињом, а не Богом.
Религија, ако хоће да буде потпуна, мора имати и култ. Огист Конт се и за то постарао. Установио је приватни и јавни култ. Као што Мухамед обавезује своје вернике да се пет пута дневно моле Алаху, или као што у православним манастирима постоји јутрење, часови, вечерње, повечерје и полуношчница, тако и Конт обавезује своје следбенике на обавезан лични култ који се састоји у томе да се човек три пута дневно у облику молитве, која је заправо само један дубоки поетски излив осећања, обраћа живој или мртвој личности која је за њега извор љубави и доброте. Домаћи култ припрема човека кроз својих 9 св. тајни за његово уједињење са човечанством. Најзад, постоји и јавни култ Великом Бићу чији храмови треба да буду подигнути мећу дрвећем и опкољени гробовима знаменитих личности. Обреди би се вршили у празничне дане који треба да подсећају на значајне догађаје у историји човечанства. Зато је он начинио и позитивистички календар по коме је година подељена на 13 месеци од којих је сваки носио име неке знамените личности, на пр. Хомера, Аристотела, Архимеда, Цезара, св. ап. Павла и тд. Сваки месец има 4 седмице у којој је сваки дан посвећен некоме.
Покрај догме, морала и култа, четврти елеменат религије јесте верска заједница, у хришћанству Црква. Конт и то предвиђа. Треба да постоји позитивистичко свештенство коме је он врховни свештеник, папа.
Револуционарна година 1848. пружила је Конту прилику да примени свој програм друштвене обнове. Издавао је манипфесте, одржавао јавна предавања, упућивао апеле властима, партијама, корпорацијама, чак и генералу језуитског реда Беку, предлажући му савез са позитивистима, али задржавајући за себе улогу Врховног свештеника Човечанства. Али, он је већ тада назрео да се јединство његовог
позитивистичког покрета крњи. Литре је усвајао само научни део учитељевог програма, одбацујући социјално-религијски. Зато га је Конт формално екскомуницирао, али је тиме запао у недоумицу коме да повери улогу врховног свештеника, ко да га наследи, јер други његов ученик Пјер Лафит изгледао му је недовољно енергичан за Врховног свештеника. Од тада се позитивизам дели у два правца. Један је ортодоксни који у потпуности следи свога учитеља, а други
је независан, дисидентски.
После смрти Огиста Конта ортодоксна група изабере себи за Врховног Шефа Пијера Лафита, кога је наследио 1903. Шарл Жанол. А после његове смрти 1914. настала је шизма у крилу ортодоксног позитивизма у Француској. С једне стране је био Емил Кора као претседник интернационалног позитивистичког комитета, а с друге Жорж Дехерм који се више ангажовао у социјалној акцији и 1918. званично основао групу Огиста Конта. Уз ортодоксни позитивизам се прикључила и једна група врло шареног религиозног убећења, од чистог римокатолицизма све до чистог атеизма.
У Енглеској су истакнути представници Контизма били Ричард Кангрев, Фредер Харисон и чувени романсиер Џорџ Елиот (мис Еванс) која је у својим романима пропагирала доктрину алтруизмаи дрогреса. У Шведској је 1880 године др Нистром основао друштво позитивиста чија се пропаганда ширила међу радницима. Велики португалски револуционар Теофило Брага основао је снажну антирелигиозну грану контистичког позитивизма. Но изгледа да је Контов позитивизам имао највише успеха у Јужној Америци, специјално у Бразилу где га је донео и увео Бенџамин Констант после револуције од 1871. Чак је и у заставу Бразила унесена позитивистичка парола: Ред и Прогрес.
Оној другој независној грани чисто научног позитивизма били су најистакнутији представници Литре и Џон Стјуарт Мил* који су одбацивали Контову социологију, нарочито религију сматрајући све то за последицу његовог душевног растројства које му се повремено јављало и после изласка из болнице.
Треба поменути још и то да се ортодоксни позитивизам, специјално у Француској добро слагао са масонским ложама, да је био носилац лаистичких идеја или секуларизације, то јест отпадања од Цркве и да се његов утицај осећао до другог светског рата и у култури и у просветном систему. Још сам и ја као гимназист имао прилике да у гимназији присуствујем прославама разних нерелигиозних празника,
у стилу Контовог позитивизма, чему смо се од срца радовали, јер ће нам пропасти час математике или физике или хемије. Не знам шта ли би Конт рекао на ту нашу радост? Да ли би жртвовао религију, или науку!?
Теолошки погледи
