С ким најчешће разговарамо? Да ли су то пријатељи, колеге или чланови породице? Можда, ипак, најчешће разговарамо сами са собом.
Унутрашњи говор или монолог, односно вербално размишљање има велику улогу у опажању, сазнавању и понашању које манифестујемо у свим узрастима и у свим ситуацијама и било какви поремећаји често могу указивати на различите менталне поремећаје. То су ситуације када сами себе омаловажавамо, имамо неке фикс-идеје, када смо опседнути нечим или нас заокупе агресивне намере које нису прилагођене спољном, али ни унутрашњем свету, односно усмерене су према себи.
Вербално размишљање је веома важна психолошка категорија која нам указује на то како се односимо сами према себи. Да ли смо критични, негативни, како рационализујемо своје понашање јер нисмо учинили нешто што смо замислили. Указује да ли смо благонаклони према себи, да ли се тешимо или храбримо, пружамо сами себи подршку.
Дуго задржавање на лошим мислима
Неки ће тврдити да никада не разговарају са собом, док ће други саопштити да константно воде унутрашњи монолог. Међутим, сви воде унутрашњи дијалог, само неко више обраћа пажњу на то. Најпростији пример имамо приликом меморисања најједноставнијих ствари: ако вербализујемо у својој глави, рецимо телефонски број и дамо му значење, лакше и дуже ћемо га памтити. Већ приликом буђења почињемо да разговарамо са собом и размишљамо о стварима које су нам се десиле и шта нас очекује. То нам служи за решавање проблема, размишљање о различитим исходима и последицама неке замишљене акције.
Понекад руминирамо, односно стално призивамо слику неког догађаја, нарочито оног који је изазвао емоционалну реакцију и на њега у свом монологу непотребно дуго времена реагујемо у својим главама, након што је завршен и када не можемо ништа да учинимо више. Или понављамо исти исход неке акције коју желимо да предузмемо. У таквим ситуација требало би себи да кажемо: доста и да усмеримо своју пажњу на нешто друго, како би „заборавили” то што провоцира мисаони зачарани круг. Ако превише размишљамо о лошим исходима или о томе шта би могло да крене по злу, штетимо себи, стресирамо се и постајемо анксиозни.
Деца често сама себи нешто објашњавају наглас, што траје до неког узраста, а потом то нестаје јер су ту дискусију интернализовали.
У зависности од догађаја у својим животима, резимирању доброг и лошег, људи неретко постају критични према себи. Када нешто не испадне онако како су замислили, неке особе почињу да криве себе, да говоре да су могли нешто другачије, да су глупи, не размишљају довољно… Временом већину ствари процењују с тог самокритичног аспекта који није добар. Он води ка урушавању самопоуздања и самопоштовања.
Различите су ситуације када вам неко каже нешто омаловажавајуће, то вас може погодити накратко, али много је опасније када сами себе омаловажавате по цео дан! Овакав унутрашњи говор треба да се превазиђе успостављањем позитивног односа према себи, што води ка ведријем поимању света. Врло је важан и начин на који разговарамо сами са собом, како се себи обраћамо. Ту можемо практиковати и само дистанцирање. На пример, припишемо тај глас некоме кога ценимо и обратимо се себи као саветодавац, као неко ко посматра објективније наше понашање, размишљање и проблем који лежи у узроку свега.
Позитивно размишљање као први корак
Промена уверења и другачије, позитивно размишљање о нама самима и последично о свету који нас окружује први је корак. Позитиван однос према самом себи води нас ка томе да размишљамо здравије и продуктивније.
Веома је још важно и разјаснити две ситуације: треба разликовати када неко „разговара” са собом од тога да неко „чује гласове”. Ова друга ситуација може да указује на неке менталне поремећаје, уз присуство још неких симптома. Такве особе би требало да потраже помоћ психијатара.
Извор: Политика
