Поред сеоба Срба из Потисја и Поморишја, у Славеносербију су се досељавали и Срби из Далмације, предвођени епископом далматинским и бококоторским Симеоном Кончаревићем.
У далеку земљу, где ће моћи слободно да исповедају своју веру, запутиће се на Илиндан, 2. августа 1758, после одслужене свете литургије, колона од 120 световних и шест свештених лица с владиком Симеоном на челу (попис имена тих лица даје историчар Марко Јачов у књизи „Срби и Венеција у 18. веку”). У литератури се могу срести наводи да се скупа с њима одселило још око 500 Срба из Црне Горе (митрополит Павле Ненадовић).
У Кијев Кончаревић стиже кроз три месеца. Његови људи били су, мимо сваког очекивања, распоређени у старе хусарске регименте и новоформиране пукове у „Новој Србији” и одатле слати на ратишта: побегли су од беде и угњетавања у завичају, али их је у Русији дочекало горко разочарање. Владика ће кренути за Петроград, царици Јелисавети Петровној, коју ће обавестити о невољама српског живља у Далмацији и молити да му се омогући повратак на његову епархију скупа с пратњом. Венеција је позитивно одговорила на руску ноту и обећала слободу исповедања вере својим православним поданицима, али повратак у завичај Кончаревићу није био могућ, будући да је био проглашен државним издајником с претњом да ће, буде ли ухваћен, издржавати казну у замраченом затвору у трајању од седам година. Зато је Синод Руске цркве дозволио Кончаревићу да чинодејствује у Русији и он се настанио у Петропавловском манастиру у Кијеву.
Жеља да се врати међу своју паству била је, ипак, јача од свих претњи и уцена. Владика 1761. прелази руско-аустријску границу с намером да се тајно домогне Далмације, а млетачка влада, сазнавши за ово, расписује за њим потерницу, нудећи хиљаду дуката у злату ономе ко га доведе живог или донесе његову главу. У таквим околностима Симеон Кончаревић обилази српска села у Лици и Крбави, разговара са свештенством, рукополаже нове посленике на њиви Господњој. Болест и исцрпљеност нагнаће га после годину дана на повратак у Русију, где ће му поново бити указано гостопримство у Кијеву и омогућен књижевни рад. Под сводовима Петропавловског манастира владика ће, желећи да пером служи своме завичају, саставити „Љетопис грађанских и црквених догађаја”, дело које ће Никодиму Милашу бити драгоцено при раду на „Православној Далмацији”. Измучен толиким злострадањима и обремењен годинама, првојерарх далматински упокојио се 26. августа 1769. и сахрањен је у Петропавловском манастиру.
