Драгиша Васић, припадник „грађанске левице“ (републиканац), у Русији се, заједно са Владиславом Рибникаром, младим директором „Политике“ и угледним вајаром Сретеном Стојановићем, обрео десет година после револуције на прослави десетогодишњице октобарског преврата и успостављања совјетске власти. Анализирајући Васићев однос према Русији, историчар Мира Радојевић констатује да је он био „понекад загрцнут од љубави коју је осећао према сабраћи, а понекад и разочаран, јер је сан о Русији био лепши од стварности“, те да је, „непрестано узбуђен, надражених нерава и преплављен утисцима“, можда видео и „оно чега није било“. У Москви он уочава препуне трамваје, бољшевичке пароле и разгласе који емитују говоре званичника, а најтеже му пада то што су цркве претворене у музеје, што се руше капеле; задржава се на призору старог свештеника који је принуђен да проси и описује како су „свуда неизбројна клатна била у истом ставу ћутања, а тамо, под Кремљом, у маузолеју од дрвета, налазила се она рука што их је зауставила“. Васић оставља сведочанство о болници у Павловском и о оближњој касарни, као и о образовању на Универзитету, изражавајући задовољство виђеним. Петроград на њега оставља мучан утисак „напрегнуте заузетости око животнога опстанка“. Он констатује „потпуну економску дезорганизацију и глад“, и запажа „како бескрајна празнина духа зјапи на све стране“, будући „окамењен оном пустошном празнином у којој се душа нигле није могла осетити“. Супротно Васићу, Сретен Стојановић, који се истовремено са њим обрео у Русији, поздравља совјетски поредак, пишући у о њему са знатном дозом идеализације: „Све је пробуђено, све је позвано на рад и сваком су указани путеви којима ће најпре да стигне до већег благостања и у материјалном и у културном погледу. Ја сам стално имао утисак, посматрајући комунисте, да су они жртве. Они су натоварили на себе страшан терет, пробудили су масама апетит за бољим, и уз сарадњу маса пружају им све и отварају врата за све што је добро“, премда „има комуниста који експлоатишу свој положај и корумпирају се. Случајеви корупције већином се објављују, али ако су у случају и комунисти и борци из револуције, често се догађа да прво иду пред комунистички суд“, где су казне „оштрије и немилосрдније“. Стојановић посећује музеје, изложбе и скоро све културне институције које су отворене посетиоцима, диви се културном уздизању радника, као и тобожњој транспарентности свих информација: „Комунисти ће вас пустити свуда и свакоме. Допустиће вам да све чујете и о свему се обавестите код кога желите, али ће вам помоћи и да проверите тачност ваших података“. Констатује да су уз совјетску власт „сви учитељи“, „готово сва техничка интелегенција“ и „велики део лекара по селима“. Од негативних утисака не прећуткује да „радници много пију“, „али комсомолци ретко који, а пионири, <….> та дечица која држе зборове и отварају седнице и конференције, та деца не пију и надају се да никада неће ни пити“. Идеализована слика Совјетске Русије врхунац налази у запажању: „Они су успели да уздрмају цео свет, засадили су клицу свуда и постали су центар. Ви осећате да је Москва центар света…“.
Најзад, има аутора који су се у контекступоследица револуције бавили и проблемом прихвата и ангажовања руских избеглица. Већ 1921. Љуба Јовановић у чланку Руси у нас, објављеном у „Новом животу“, књ. 6, св. 2, констатује „тешкоће које подносимо због ових наших гостију: они нас коштају, заузимају станове по нашим и без тога тескобним градовима и местима, поскупљују нам, где год их дође већи број, наш и иначе скупи живот“. Позитивну страну доласка више од тридесет хиљада руских емиграната види у томе што је већина њих, изузев неколико хиљада војника, из „горњих слојева рускога друштва; у тима је један део онога што је Русија понајбољег имала у погледу културнога развитка, школовања, научне и друге стручне спреме“. Он уочава да образовани емигранти „оскудицу наших посленика добро попуњавају у нашој државној служби“, посебно у болницима, ортопедским заводима, на катастарском премеравању Србије, у војним установама, у приватним предузећима, у многим школама и другим просветним заводима, а нарочито на универзитетима, али да међу њима има још доста неупослених књиговођа, инжењера свих врста, архитеката, агронома и других привредника. Јовановић с горчином констатује да је „од наших Руса само мали број прионуо да створи себи каку поузданију могућност за колико толико нормално живљење, а још је мање оних који су се прихватили да заснују неку нову, ма колико привремену егзистенцију. <….> Сва им је мисао управљена на што скорији повратак у Русију, наравно у онакву Русију какву свак сам жели и замишља“. Он резигнирано шише о одлуци професора Медицинског факултета у Београду који су одбили да за своје сараднике приме руске професоре (напоменућемо да је то била само прва реакција, а да су касније и на медицинском факултету, и у здравственом систему Србије били примљени истакнути руски лекари – укупно њих 190), али да су неки руски професори ангажовани на разним катедрама свих осталих факултета у Београду, Загребу, Љубљани, Суботици и Скопљу. Јовановић са усхићењем говори и о потенцијалима руских уметника који су се обрели у емиграцији, а свој оглед завршава речима: „Ови људи представљају знатним делом понајсавршеније примерке онога што је руски културни живот израдио у свом историјском развитку“. Иван Шајковић у књизи Руски проблем (Београд, 1927) такође увиђа психолошку баријеру руских емиграната која се огледа у томе што „главна потка целе њене мисаоне сфере и делатности јесте: незадовољство. Банкари, трговци, велепоседници, кућевласници – незадовољни су што су изгублили своја имања <…>; бивши генерали, министри, високи чиновници и њихове осиротеле господђе плачу за изгубљеном положајем и значајем у „вишем свету“; просветни и друштвени радници оплакују изгубљене аудиторије и разне могућности кориснога рада <…>. Све је то природно“. Шајковић увиђа и подељеност руске емиграције по политичким опредељењима, што је додатно слаби. „Ми не треба да заборавимо“, закључује Шајковић, „да нам Руски Народ преко своје емиграције и сада доноси користи и донео би још и веће, кад бисмо ми многе њене силе, које пропадају, правилно искористили. Треба дати могућности што већем броју руских научника и специјалиста на разним пољима културног рада да оставе што боље и што дубље трагиве у нашем животу. <…> За све то треба јасан, зрео програм, какога, на жалост, све до сада нисмо имали. Такође и руска емиграција треба озбиљније да схвати своју мисионарску улогу и да од ње не бежи. Напротив, она треба да је испољи са много више иницијативе него до сада“.
У целини посматрано, у српској мемоаристици 1917-1927. знатно је мања пажња посвећена руској култури у њеним разноврсним манифестацијама него у претходним раздобљима. Веома су ретки наративи о архитектури градова (само код Николе Груловића и Јована Д. Миланковића), потпуно изостају они о духовности, сакралној архитектури и ентеријеру храмова, богослужбеној пракси, невербалној сакралној комуникацији, етикецијским нормама и традицијама, култури исхране, што је било доминантно у мемоаристици XVIII и XIX века. Очевици грађанског рата и револуције пажњу посвећују детаљима из животне свакодневице, која је у револуционарном преврату потпуно измењена и сведена на пуко преживљавање, рационисану исхрану, отимање имовине и залиха од кулака, неред и несташице на тржишту, несигурност међу становништвом. Већина мемоариста не остаје равнодушна на слике револуционарног терора – ликвидације, мобилизацију и цензуру штампе не одобрава нико од српских мемоариста. Наративи о посвемашњем сиромаштву и глади најизараженији су код Срба из Војводине, мобилизованих на Источни фронт и пребеглих из аустроугарске војске. Пошто је Војводина у односу на ужу Србију и пре, и за време Првог светског рата живела у знатно већем благостању, не чуди нас изразито негативна обојеност казивања о свакодневном животу обичног грађанства и сељаштва код мемоариста из средине за коју је и иначе, по запажањима етнопсихолога и карактеролога, карактеристичан „опортунизам, конформизам, задовољство цивилизацијским нивоом живота, оним што данас називамо животним стандардом“ (В. Јеротић). Тек десет година касније, учесници прославе јубилеја Октобарске револуције 1917. Станислав Винавер и Светислав Стојановић позитивно пишу о културним манифестацијама и просвећивању радника, што објашњавамо пре свега чињеницом да су српски културни делатници, обилазећи Совјетску Русију у саставу званичних делегација или по позиву Комунистичке партије и Коминтерне, били лишени могућности да стекну увид у реални живот нижих друштвених слојева у урбаној средини, а да су им села и варошице тада, десет година од избијања револуције, у већини случајева остали terra incognita. Најзад, општа благонаклоност према Русији и руском народу морала је и сада, у радикално измењеним условима, утиснути снажан печат на доживљај руске стварности.

 

КРАЈ

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име