Свети Оци су као полазну тачку за расправљање о овим питањима узимали библијско казивање о грађењу Вавилонске куле, где се наводи да «бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи» (1. Мојс. 11, 1). Који је то језик био? Да ли је то био онај непомућени језик којим су се споразумевали прародитељи у рају? Да ли се тај језик неповратно изгубио после изгнања из раја, или се негде ипак сачувао? И колико је језичких «катастрофа» преживело човечанство? На сва ова питања давани су различити одговори, од којих ће поједини извршити значајан утицај на каснији развој европске лингвистичке мисли (уосталом, и данашње концепције које настоје да разреше проблем порекла језика најчешће имају облик теорије о њиховој моногенези).

Никејци о овоме суде на следећи начин: «Природа ствари, као нешто што је Бог усадио, остаје непроменљива, док су се гласови који служе за означавање тих ствари разделили на толико различитих језика, да их је због мноштва њиховог тешко и побројати. Предочи ли ко мешање језика приликом градње куле у Вавилону као контрааргумент реченом, нека има у виду да се и овде не казује да Бог ствара језике људске, него да је Он учинио да дође до пометње језика, како не би свако свакога разумео. Наиме, док су сви живели једнако и док се људи још нису били разделили на мноштво различних народа, сва укупност људи који заједно живљаху говораше истоветним језиком; а након што је, по благовољењу Божијем, цела земља имала постати насељена, након распада заједнице језика, људи се расејаше по разним местима, те сваки народ створи особити карактер израза и гласова, стекавши као свој удео једногласје као становиту везу узајамног јединомислија, тако да, немајући размимоилажења у погледу знања предмета, људи почеше да се разликују по начину њиховог именовања. Јер камен или дрво не чини се једнима оваквим, а другима онаквим, премда су имена тих ствари у свакоме народу различита; тако да остаје поуздана реч наша да су гласови људски творевине нашега разума. Јер није нам знано из Писма ни то да су у почетку, када је човечанство још само са собом било једногласно, речи биле предате од Бога на некакву поуку људима, нити пак да је, када су се језици оделили по различитим обележјима, Божанствени закон установио на који начин свако мора говорити; него је Бог, зажелевши да људи буду разнојезични, препустио да сви иду природним путем, те да сваки народ образује гласове (=гласовне комплексе) за објашњавање (=озвучавање) имена онако како је њему по вољи» (Григорије Нисијски).

Тврдећи да постоји толики број језика да их је, због мноштва њиховог, тешко и побројати (према савременим лингвистичким проценама, иначе, претпоставља се да у свету функционише око 2.500-3.000 језика, премда је овај број услован, с обзиром на тешкоће везане за диференцирање идиолеката, дијалеката и језика), Григорије Нисијски размимоилази се са другим ауторима у процени броја народа и језика на земљи. На основу символичког тумачења појединих места из Библије (особито стиха: «Кад Вишњи раздаде наследство народима, кад раздели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих» – 5. Мојс. 32, 8), у теолошкој мисли дошло се до претпоставке, која је постепено постала готово општеприхваћена, да би тај број морао бити чудесан, магичан – 72 (или би се, евентуално, заокружио на 70). Ово тумачење, преко «Хронике» византијског аутора Георгија Амартола, постаће познато и у Русији и наћи одраза у најстаријем руском летопису – Несторовој «Причи о давним временима», као и у низу каснијих споменика. У словенским срединама сматрало се, иначе, да «словенски» (или, у неким тумачењима, руски) језик улази у број ових 72 језика (Ђ. Трифуновић); сам пак «словенски» језик састављен је, са своје стране, од седам језика. Одступање од овог «утврђеног» броја налазимо код још неких аутора. Тако, Климент Александријски, допуштајући могућност постојања већег броја језика, износи: «Ефор и многи други историчари тврде да на земљи постоји 75 нација и 75 наречја… Међутим, пре би се као истина могло прихватити то да је број првобитних наречја био 72, као што нам говоре наша свештена Писма, а да су сва друга наречја образована мешањем првобитних наречја, двају или трију или више». Занимљиво је поменути да је Данте понудио оригиналну теорију «вавилонске пометње», по којој је сваки нови језик представљао творевину припадника одређене професије, а не народа предвођеног својим челником или патријархом, како читамо код других аутора; ово је, несумњиво, израз и одраз еснафске организације друштва његовог доба.

У равинској егзегетици античког и средњевековног периода било је прихваћено мишљење да је језик Адамов, дакле општечовечански језик пре градње Вавилонске куле, био онај језик који се сачувао код потомака Еверових и који је назван јеврејским. То је језик на коме је Бог говорио са човеком, језик на коме је настала Библија. Овакво мишљење наћи ћемо у више патристичких споменика. Тако, Јероним Стридонски у писму папи римскоме износи: «За почетак језика и заједничког говора и сваке речи коју изговарамо целокупна старина признаје језик јеврејски, на коме је написан Стари Завет». Ту ће хипотезу прихватити и Исидор Севиљски, који је при томе ипак указивао да су јеврејском језику, који, према казивању о градњи вавилонске куле, не би смео бити сличан ниједном другим језику, веома слични језици других народа из тога ареала. У тумачењу Књиге постања Јефрем Сиријски тврди да су сви народи, изузев једног, изгубили првобитни језик. «Једино је Евер остао са тим истим језиком, како би и ово (обележје) служило као јасни знак разграничења». Међутим, из изнетог никако не би могао уследити закључак да су Оци Цркве без икаквих ограда прихватали хипотезу о јеврејском као «прајезику» рода људскога. Сумњу у њу морала је изазвати већ и сама чињеница да ни свештене књиге нису биле написане само на једном језику, искључиво јеврејском. Григорије Нисијски у вези са овим наводи: «Мојсије, који живљаше много нараштаја после градње куле, користи један од доцнијих језика, приповедајући нам историјски о пореклу света, и приписујући Богу неке речи, излаже их на своме језику, језику на којем је био васпитан и на који је био навикнут. Он не истиче речи Божије придајући им обележје неког по пореклу другачијег и чудног звучања, како би необичношћу и различитошћу имена показао да су то речи Самога Бога, него, користећи обични језик, на истоветан начин излаже и властите, и речи Божије.А неки од оних који су брижљивије проучили Писмо тврде да јеврејски језик чак и није онолико стар као остали језици, него да се, поред других чудеса, Израиљцима догодило и то чудо да је овај језик изненада био дат народу после (изласка из) Египта… Према томе, ако је јеврејски језик новији од других и ако је настао после свих (њих) након стварања света, ако је Мојсије Јеврејин те излаже речи Божије на властитом језику, није ли јасно да он не приписује Самоме Богу овакве речи, створене на начин како то људи могу учинити, него да он (Мојсије) овако говори из разлога што оно што је разумео није могуће изразити другачије него гласовима (=гласовним комплексима, језичким знацима) људским».

Веома су занимљива и оригинална тумачења проблема прајезика што их налазимо код Теодорита, епископа Кирског, који је уживао реноме најученијег међу ауторима који су писали на грчком језику у V столећу. У његовим «Одговорима на питања из Књиге постања која изазивају недоумицу» налазимо и овакве карактеристичне одломке: «Питање 61. Који је језик најстарији? – То показују имена. Јер «Адам», «Каин», «Авељ», «Ноје» јесу имена својствена језику сиријскоме. Сиријци имају обичај да црвену земљу називају «адамфа». Отуда се «Адам» преводи: «земљани» или «од праха», док «Каин» значи «стицање», то је и Адам казао… «Авељ» пак значи «плач», пошто је он први постао мртав и први је био узрок плача родитељима својим. «Ноје» значи «упокојење». Питање 62. А одакле води порекло језик јеврејски? – … Неки веле да је језик јеврејски овако назван по Еверу, будући да је он једини задржао првобитни језик, и да су по њему добили име Јевреји. Међутим, ја мислим да су Јевреји своје име добили по томе што је патријарх Аврам из земље Халдејске ступио у Палестину, прешавши реку Еуфрат, пошто се речју «евфра» на сиријском језику означава дошљак. А да су Јевреји добили име по Еверу, онда не би требало да се само они називају овако, јер многи народи воде порекло од Евера… Али ниједан од ових народа не користи језик јеврејски… Ипак, непотребно је расправљати о овоме, јер учењу о благочестивости неће сметати ни ако прихватимо прво, ни ако усвојимо друго мишљење». Иначе, мишљење о највећој архаичности сиријског језика присутно је и у средњевековној преводној и оригиналној српској књижевности. Ђ. Трифуновић наводи карактеристичан дијалог из «Слова о небеси и о земљи»: «Вапрос: Којим образом хоштет Бог судити миру? Ответ: Образом и лепотоју прекраснаго Јосифа, а језиком сиријанским хоштет Бог судити миру, поњеже сим јазиком глаголаше Адам и Јева».

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име