Иван Пајовић, доктор економских наука и стручњак за геополитичке односе дао је одговор на питање портала Чудо шта је будућност Русије.

Указујете ми

Указујете ми таквим тешким питањем част, али стављате ми и бреме да говорим о будућности, иако нисам пророк. Радије ћу рећи пар речи о садашњости, па можемо на основу ње да заједнички размислимо шта би могла бити будућност.

Наш народ у највећем проценту поистовећује државу Русију са руским народом. Међутим, геополитички појам, тј. држава под називом Русија не постоји, то је искључиво колоквијални назив. Руси су народ који живи у неколико држава, од којих је највећа Русијска Федерација, која се код нас погрешно назива Руском. У Русијској Федерацији живи око 200 разних народа и националних група, од којих су Руси најбројнији. Сви ти народи збирно се називају Русијани, иако нису сви Руси. Дакле, руски народ не живи у држави која се зове Русија. Штавише, унутар те федерације не постоји нити једна република, аутономна област или крај који се зове руски. Постоје разне административне јединице: Мари-Ел, Башкоростан, Тува, Ингушетија, Чеченија… постоји чак и Јеврејска аутономна област Биробиџан – али не постоји ниједна која се назива руском. Парадокс је да је у бившем СССР-у централна област носила назив РСФСР (Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република), тј. имала је руски префикс. Данас ништа слично не постоји у Русијској Федерацији. Остављам читаоцима да сами закључе зашто је тако. Занимљиво је да на новцу који кружи том државом, а који се зове рубља, нема никаквих натписа нити знака који говоре о самој држави. На рубљи се налази некакав орао, али он није државни грб, већ је идентичан са симболом масонерије 33. степена. И ово остављам читаоцима за размишљање – зашто је тако? Нема потребе ићи даље са доказима да држава руског народа не постоји, чак ни руска аутономна област.  Хвала Богу, у тој земљи ипак постоји битна институција која се назива руском, а то је Руска православна црква. По мом мишљењу она је брод спасења руског народа у будућности.

Непријатељ руског народа (има их много, али један је кључан) има за циљ потпуни нестанак чак и државне творевине која се зове русијска, са цепањем територије и руског народног ткива на мноштво делова. Непријатељу се не жури, ради поступно, корак по корак. До сада је ишчупао из руског света и сфере утицаја све оне територије у Закавказју и Централној Азији које су припадале империји или биле републике СССР. У овом моменту баштини велики успех – откидање Украјине из тзв. Руског света и њено формирање у љутог противника са којим се већ две ипо године води крвави рат без краја, са огромним жртвама о којима се јавно не говори. Овим сукобом непријатељ је успео да малоруски део руског народа завади на крв и нож са великоруским, а о мржњи која ће бити трајна између рођене браће излишно је и говорити.

У моменту када некритички русофили или некритички укрофили заузимају страну и навијају у утакмици међусобног убијања као да су у питању фудбалски клубови, а не два братска народа (ако не и један народ), мој став је да би најпожељнија скора будућност требала да буде заустављање крвопролића. Наравно да је то у овом моменту скопчано са огромним проблемима, што војним, што геополитичким. Међутим, мој је утисак да се у том правцу не иде, већ баш напротив. Неко жели што дужи и што крвавији сукоб. Непријатељ руског народа игра од среће.

Територија на којој живи руски народ пребогата је ресурсима, међутим тај народ у благодетима експлоатације не ужива. Напротив, у тим ресурсима уживају руски непријатељи. Сваке године на оф-шор зоне из Русијске Федерације исцури преко 200 милијарди долара зарађених од експлоатације сировина (углавном нафте, гаса, угља, сировог дрвета и метала), другим речима „нестане у непознатом правцу“. Од 2000. године председник Русијске Федерације обећавао је примену закона о забрани пословања преко оф-шор компанија. И? И – ништа. Све се наставља. Централна банка Русијске Федерације по Уставу из 1993. (који су писали Американци ) независна је у односу на државне власти. Из тог разлога на новцу и нема државних обележја – тај новац није државни. Поменути председник давне 2000. године нешто је споменуо национализацију централне банке. Од тада се ућутао и 24 године то више не помиње. Руски новац не контролишу Руси.

У структури власништва државних предузећа и највеће државне комерцијалне банке (Сбербанк) огроман је удео тзв. западног капитала. Удео страног менаџметнта је пресудан. Знам да ће многи рећи како је ово „теорија завере“. Сумњичавима предлажем да сами истраже и увере се да руска добра контролишу, продају, а добит извлаче из земље управо странци – такозвани геополитички непријатељи Русијске Федерације. Парадокс, зар не? Да, али то је стварност, неко им то дозвољава. Тек мали део прихода одлази у државну касу, а лавовски новца одлази на оф-шорове. Док је бивши СССР чинио нешто више од 20% светске економије, данашња Русијска Федерација не чини ни јадних 3%. Јасно је зашто – руским ресурсима не располаже руски народ. Онога ко пљачка не занима економски развој. Са просеком зарада око 600 америчких долара, ова земља држи се на нивоу земаља трећег света, упркос људским и материјалним потенцијалима. Просечна плата просветног радника у РФ је око 380 долара – најбеднија у Европи.

Руски народ налази се у ланцима невидљивог унутрашњег непријатеља који чини све да отме добра, уништи територију, али и национално ткиво. Русијска Федерација је највећи абортаријум на свету – просечно по глави тамошње жене леже три абортуса. Процењује се да је утробним чедоморством у тој земљи од 1990. до данас убијено више од 70 милиона деце. У 70% случајева бракови се разводе у прве три године. Званичне статистике говоре да се становништво годишње умањује за око 600.000 људи, а тај тренд се појачава. Поврх свега на сцени је и рат у доба породица са синовима-јединцима, који проузрокује и огроман егзодус оних који не желе да иду у братоубилачко крвопролиће. Као што рекох – непријатељ руског народа игра од среће.

Моје је мишљење да за руски народ постоје две хипотетичке могућности. Једна је она коју прижељкују непријатељи: наставак пљачке, рата, можда чак и нуклеарни сукоб, демографски суноврат, уз „политичку стабилност“ какву данас видимо. Такав сценарио води у нестанак руског народа и комадање земље на којој Руси живе. Сценарио идентичан какав је намењен и Србији. Друга могућност је револуционарна промена садашњег стања, а то је национални препород. Он подразумева пре свега формирање праве руске националне елите на власти, затим враћање вредностима православног хришћанства (утемељење државе на хришћанској, а не на бољшевичко-атеистичкој основи, како стање сада стоји), ојачање позиције брака и породице у друштву, демографски раст, преузимање националних ресурса у руке истинског руског националног вођства, реиднустријализација… Док на Црвеном тргу у Москви лежи надувени препарирани леш непријатеља православне Русије, док му за поклоњење хиљаде људи чека у редовима, док његови кипови стоје чак и по најмањим руским паланкама, док председник те земље говори како за њега пластифицирани Лењинов леш и мошти светитеља немају разлике, док се улице руских градова називају по антируским крволоцима, док на руској ратној техници стоји звезда петокрака, док, док, док…. тако у недоглед… руском народу се неће осмехнути боља будућност, баш напротив.

 

                                       Др Иван Пајовић:

 

Рођен у Београду 19. 10. 1971. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу.

Образовање:
Докторирао на Факултету пословне економије у Сремској каменици. Одбранио докторску дисертацију 2012. године на тему „Институционална анализа клијентелизма као облика корупције”.
Завршио магистарске студије 2008. године на Економском факултету у Београду, на катедри Економска политика и анализа, смер Управљање државом.
Одбранио магистарску тезу 2008. године на Економском факултету у Београду под називом „Институционална анализа преступног понашања у привреди Србије”, стекавши звање магистра економских наука.
Дипломирао на Факултету техничких наука у Новом Саду, стекавши звање дипломираног инжењера графичког инжењерства.

Радно искуство у привреди:
Четири године у Графичком предузећу „Слово” из Београда; Пословно-финансијски консултант Предузећа за шпедицију „Виа нова” из Београда.

Радно искуство у образовању:
Образовним и педагошким радом бавио се 22 године у Графичкој школи у Београду на месту наставника стручне наставе.
Од 2021. доцент на Факултету за менаџмент у Зајечару Универзитета Мегатренд.

Радно искуство у иностранству:
Професор економије по позиву Нижњеновгородског државног инжењерско-економског универзитета НГИЭУ, Нижњи Новгород, Kњагињино (Нижегородский государственный инженерно-экономический университет, Kнягинино).

Чланство у стручним и научним организацијама:
Академик, члан Српске развојне академије РАС
Члан-сарадник Матице српске
Члан и сарадник Међународног удружења методолога друштвених наука из Београда
Сарадник Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске федерације, Москва.
Kоаутор Српске енциклопедије, књига 2, у издању Матице српске и Српске академије наука и уметности (САНУ).

Језици:
Руски и енглески.

Радно искуство:
У привреди Четири године у Графичком предузећу „Слово” из Београда; Пословно-финансијски консултант Предузећа за шпедицију „Виа нова” из Београда.

У образовању Образовним и педагошким радом бавио се 22 године у Графичкој школи у Београду на месту наставника стручне наставе.

У образовању 2021. – Од 2021. доцент на Факултету за менаџмент у Зајечару Универзитета Мегатренд.

У иностранству Професор економије по позиву Нижњеновгородског државног инжењерско-економског универзитета НГИЭУ, Нижњи Новгород, Kњагињино (Нижегородский государственный инженерно-экономический университет, Kнягинино).

 

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име