Опште је познато да се у својим почецима психотерапија, као метод лечења душе људи с емоционалним проблемима, развијала у оквиру медицине. Познати лекари, психијатри и неуролози, од Сигмунда Фројда, Алфреда Адлера, Карла Густава Јунга, Милтона Ериксона, Арона Бека, Виктора Франкла, Ерика Берна, Фрица Перлса, Ирвина Јалома, као и многи други, давали су своје пионирске доприносе развоју различитих приступа психотерапији. На домаћем терену развоју психотерапије су значајно допринели наши лекари и психијатри: Војин Матић, Хуго Клајн, Владета Јеротић, Милан Поповић, Љубомир Ерић, Невенка Тадић, Томислав Седмак, Бранко Гачић, да споменемо само неке из „старе гарде”.
Монопол над психологијом
Уколико се усвоји једна чудна законска иницијатива Друштва психолога Србије, свим горе наведеним лекарима било би забрањено да се баве психотерапијом. Наиме, споменута невладина организација је предложила Закон о психотерапијској делатности, према којем се прво психотерапија одређује као искључива психолошка делатност, а затим се налаже да се њом као психолошком делатношћу могу бавити само психолози. Другим речима, овим законом би психијатрима, као и свим другим профилима који нису психолози, било забрањено да се баве психотерапијом, а ако то буду чинили, чекају их значајне новчане санкције.
Упркос свом звучном имену, Друштво психолога Србије сматра се нерепрезентативном организацијом психолога у Србији јер се процењује да окупља само 10 одсто домаћих психолога. У самом предлогу Закона о психолошкој делатности постоји читав низ проблематичних чланова који су изазвали отпор код већине других психолога који су препознали покушај једне мале групе психолога да овим законом оствари своје лукративне интересе и да преко предложене Коморе психолога и система разних лиценци практично наметне монопол над психологијом у Србији.
Бригу над психотерапијом у Србији већ 22 године води Савез друштава психотерапеута Србије који је члан Европске асоцијације за психотерапију. Савез окупља 27 удружења научно признатих психотерапијских приступа, додељује национални сертификат за психотерапију, води регистар психотерапеута, организовао је два европска конгреса психотерапеута и девет домаћих. Савез је предлагач Закона о психотерапијској делатности који је у складу са савременом европском и међународном регулативом у области психотерапије.
Савремено схватање јесте да је психотерапија посебна професија за коју, поред психологије и психијатрије, постоји више „улазних врата”. Једна од тих врата су и додипломске и постдипломске студије на факултетима за психотерапију који постоје у више европских земаља, од којих су нама најближи Аустрија и Словенија.
Поред тога, свако ко је завршио неки факултет може постати психотерапеут ако испуни још два услова. Први је да научи и положи десетак испита из области психологије и психијатрије, а који обухватају она знања о души који би сваки психотерапеут требало да зна без обзира на своју оријентацију. То се зове „Психотерапијска пропедеутика” и тај програм нуде четири факултета у Србији. Други је да заврши четворогодишње теоријско и практично школовање у некој од научно признатих психотерапијских школа, што укључује и рад с клијентима под надзором неког старијег колеге (супервизора).
Пре две године је у Хрватској донет закон о психотерапији који се иначе сматра рестриктивним, али који никако не своди психотерапију на делатност психолога, већ назив психотерапеут могу носити и лекари, социјални радници и педагози, а за остале професије је резервисан назив „саветник у психотерапији”.
Нерегулисана и у приватној сфери
Свако ко је покушао да због својих емотивних проблема оствари терапијски разговор с неким стручним лицем у дому здравља, зна да је психотерапијску услугу скоро немогуће добити. Према европским стандардима о потреби становништва за психотерапијом, Србији недостаје између три и пет хиљада психотерапеута. Иако је Савез друштава психотерапеута 2016. објавио декларацију да је право на психотерапију део универзалног људског права на лечење, систем јавног здравства је нем за потребе грађана за психотерапијом, тако да она остаје нерегулисана и у приватној сфери.
Због свега тога, овај покушај узурпације психотерапије од шачице амбициозних психолога треба одбацити, упркос њиховог бусања заштитом из „врха власти”.
politika
