Ако однос родитеља и њиховог детета ставимо у временску димензију, јасно је да се овај однос мења током времена. Како се дете мења, како одраста или пролази различите фазе свог одраслог живота, тако би требало да се мења и родитељски приступ. Јасно је да се не може на исти начин приступати предшколском, школском, факултетском и одраслом детету које се такође мења. Идеално је да у свим овим фазама постоји обострано разумевање као и снажна емоционална веза рођачке љубави, која се шири и на унуке који такође одрастају и мењају се.
Израз „одрасло дете” је оксиморон, то јест означава нешто неспојиво. Дете је особа која је у позицији зависности од својих родитеља, јер није још спремна за самостални живот. Прихваћено је да је дете особа до своје 18 године. Када нечије дете одрасте, када постане самостално и прихвати одговорност за сопствени живот, тада више није дете, него је нечији одрасли син или одрасла кћерка.
Опасност превелике љубави
Некада долази до тога да, било вољом родитеља, било вољом одраслог детета, престаје сваки контакт између родитеља и детета. Познато је да се неки родитељи одричу свог одраслог детета када оцене да их је потпуно разочарало и осрамотило. Већина родитеља се не одриче свог детета без обзира на то шта оно урадило и којим начином живота живи. Некада ни они родитељи који трпе значајно физичко и психичко насиље од свог потомка не помишљају да га се одрекну.
С друге стране, постоје и она одрасла деца која прекидају сваки контакт са својим родитељима. Иако ово није честа појава, постоје бројни разлози за њу: неки се стиде својих родитеља; неки сматрају, оправдано или неоправдано, да су у детињству биле жртве малтретирања од стране својих родитеља; неки не виде други начин да остану самостални и да се ослободе родитељске контроле, итд.
Родитељи који воле своје одрасло дете веома тешко подносе када оно поставља превелику дистанцу, када се веома ретко јавља или када потпуно прекида контакт. Родитељску бол појачава неразумевање разлога који стоје иза одлуке одраслог детета.
Једна категорија ових родитеља су „родитељи који превише воле”, којима је њихово одрасло дете смисао живота и који своју љубав показују превеликом бригом. Управо ово понашање које родитељ види као велику љубав, одрасли син или кћерка сасвим друкчије доживљава. За маму која пет пута дневно зове своју тридесетогодишњу кћерку је то „велика љубав”, али за кћерку је то велика гњаважа и доживљај да мама покушава потпуно да јој контролише живот. Кћерка протестује и покушава да успостави друкчији тип односа са својом мајком, али мама то не прихвата и наставља по своме. Кулминација овог конфликта је када кћерка схвати да се мама неће променити и да јој је једино решење да остане своја и да сачува интегритет своје личности да прекине контакт с мамом.
Ма колико овакав потез кћерке био нужан или оправдан, емотивна цена коју плаћају обе стране увек је велика. На тај начин „превелика љубав” постаје главни разлог за прекид односа и обострану патњу. Добар родитељ схвата да самостално дете треба да иде својим животним путем, да доноси своје одлуке, јер је оно одговорно за свој живот и оно ће живети с последицама својих одлука. Некада овај прекид односа буде „лекција” родитељу који научи да мора да промени свој приступ, тако да уместо вечитог преваспитача и контролора прихвата да је његово дете одрасло, прихвата да оно мора да се емотивно удаљи од родитеља и да успостави друге, чвршће емотивне везе са својим партнером, својом децом. Често се догађа да се после неколико година „паузе” однос одраслог детета и родитеља поново успоставља и наставља на новим темељима.
Синдром отуђивања
Посебна прича су они родитељи који су након развода емотивно изгубили дете само зато што је друга страна, бивши супружник и његова шира породица „тровали” однос детета и родитеља. Овакво понашање се стручно назива „синдром отуђивања”, то јест алијенације, и није случајно што је законом забрањено. Није случајно што у неким земљама, када се установи да један родитељ отуђује дете од другог, да саботира или спречава виђање детета и другог родитеља, старатељство се аутоматски одузима првом и додељује другом родитељу.
Поновни пут до односа с дететом које је прекинуло однос почиње преиспитивањем своје родитељске улоге.
politika
Волим објаве др. Миливојевића.
Недостају на фб-у, његобе објаве!
Одличан текст.
Срећом, дјеца су на мене, па нисмо таквом везом везани, оне су исте као ја, воле самосталност и не воле та их мама гњави. ❤️
Mislim da je generalno nestalo elementarnog pristojnog ponašanja od strane djece i da vrlo lako nađu razne razloge da odstrane roditelje iz svog života. Imam u porodici primjer, bas ta djeca koju su roditelji gledalo kao malo vode na dlanu su postala osiona, bezobrazna, odbojna prema roditeljima a njihova braca i sestre, koje su manje pažene i mažene imaju sasvim ljudski, pristojan odnos prema tom istim roditeljima. Kako to razumjeti i pri tom biti realan?!