Данашње детињство је све више испуњено технологијом, различитим екранима на којима се игра, гледа филмове, забавља се. Родитељи често у овим „дигиталним дадиљама“ не виде неки велики проблем – драго им је да се дете игра и тако учи да користи ту технику којом ће свакако бити окружено када одрасте.
Оваква пракса ствара различите опасности за дете, јер оно није у стању да управља својим жељама – играти неку дигиталну игрицу је много узбудљивије и пријатније него играти се са пријатељима. И због тога дете наваљује на родитеље да што дуже игра, показује им да је несрећно ако му не дозволе и слично. На тај начин, многи родитељи који попустљиво васпитавају децу, не науче их да се обуздавају, и цела ствар се претвара у зависност од дигиталних игрица. Ова деца одбијају да иду на спавање, јер још мало хоће да се играју, а прва ствар коју раде ујутро је настављање са игром, тамо где су стали.
Међутим, права опасност за децу се крије када открију интернет. Обично се догађа тако да дете које је навикло да игра игрице почиње да их игра „онлајн“, дакле преко интернета. А када научи да се креће интернетом, мали је корак до порно сајтова и друштвених мрежа. Информације на које дете није спремно, па још ако до њих долази у тајности, без могућности да их провери са родитељима, могу оставити негативне последице на ставове особе која се формира. Слично је са друштвеним мрежама, јер тамо дете улази у односе да различитим људима, од којих неки могу имати лоше намере, лажне профиле, могу бити одрасли који се крију из профила детета и слично.
Питање које се поставља је – шта кад дете од 8 година дође из школе и пита зашто сви његови другари имају профиле на фејсбуку, а оно нема? Kако сачувати дете од прераног „хватања“ у друштвене мреже, а да притом не остане изоловано од друштва?
У основи постоје два могућа проблема – један је зависност од фејсбука или неке друге друштвене мреже, а други је да дете постане жртва злоупотребе фејсбука.
Kада је у питању зависност, тада родитељи треба да воде рачуна да дете не проводи превише времена на фејсбуку. То се односи и на оно време које дете проводи без знања родитеља. Удобно је бити у својој соби, а истовремено и на виртуелној друштвеној журки која се зове фејсбук. И зато постоји опасност да дете замени виртуелни свет за стварни, јер се у виртуелном свету боље осећа. А ту се појављују и виртуелне заљубљености, виртуелне пакости, освете, мобинг и слично. И зато је веома важно да родитељ и дете обаве разговор на тему разлике стварног и виртуелног света. Најлакше је са оном децом којој су родитељи у неком ранијем узрасту поставили „дигиталне границе“, тако да се оно може самоконтролисати када је фејсбук у питању.
Опасности друштвених мрежа су различите, и родитељ треба да о њима разговара са дететом. Такође треба да га подучи неким основним правилима која смањују ризик. То укључује савете о томе да не даје број свог телефона, да не открива где станује, да се не договора за састанке уживо са људима које је упознало преко фејсбука. Главна ствар је да је фејбук забава, и да не треба веровати ономе што пише на статусима различитих људи.
Овако припремљено дете, које фејсбук користи умерено, једном или два пута на дан, по десетак минута, неће постати жртва социјалне мреже. Kада оно инисистира да му родитељи нешто дозволе зато што „то сви раде, а само оно не може“, родитељ у то не треба да верује. Слободно може да каже: „Можда другима дозвољавају њихови родитељи, али ја теби не дозвољавам“. Слабост савремених родитеља је што су у неоправданом страху да их деца неће волети, па из тог страха попуштају. Данас сасвим добро знамо да попустљиво васпитање касније даје веома лоше резултате. И зато се не устручавајте да детету постављате „дигиталне границе“. Границе и служе томе да нешто што не би требало, и не уђе унутра. А када дете има приступ интернету у својој соби, то је као да вам је улица ушла у кућу. Границе доносе сигурност, и као осећање и као стварно стање.
Детињарије
