Док стојим у цик зоре на долазном терминалу аеродрома Никола Тесла…пажњу ми привуче жена од шездесетак година која је усплахирено шпартала у регуларним временским интервалима…од места где смо заједно седели до пушионице испред и некако ме мимо моје воље натера да размишљам…онако бунован. Замишљам како је јуче устала у пола шест скувала огромну турску кафу запалила цигарету и направила списак од двадесет ставки у свом блокчету. Замишљам како се већ тада унервозила када је схватила шта је све потребно да уради у следећих 24 сата пре но што авион слети на аеродром. Размишљам како пуши још једну цигарету пре но што ће кренути у тај Исконски Мајчински Подухват-угостити ћерку која долази после доста времена…Kући…из Америке…код ње…
Замишљам како окреће прво комшију Жику пандура и добричину оданог пријатеља породице коме читав живот носи сарме колаче и лекове да провери да ли дефинитвно важи договор од пре месец дана, да ће његовим аутом ићи до аеродрома и да га подсети да већ у 4 и 30 треба да крену, јер ко зна можда пилот овај пут нагари авион из ЊуЈорка, или се Земља брже заврти, па она раније стигне и како је са Жиком све ок и договорено…као и увек…са таквим сојем људи.
Kако улази у Макси и како је месар млад куд Јова баш сад да не ради да ли ће овај клинац знати да одабере шницле како треба и да их исече на прави начин да би Миличине омиљене ловачке шницле биле баш онакве какве их воли.
Потом узима пишкоте и чоколаду…шлаг…млеко…и остало из подфолдера „Миличина омиљена торта“ са списка…и покушава да извуче рецепт из малог мозга…
Замишљам како долази кући…и како почиње свеобимне припреме хране и торти…које би намириле потребе минимум двадесет ћерки…и како се нервира…и како јој не иде…ипак одавно није спремала…једноставно…није било претерано разлога…па је испала из форме.
Замишљам како око шест одлази до благајне ЈДП-а да купи карте за представу…и како се баш радује што су добиле добра места.
Kако се чује са пријатељицом Цицом и како јој каже да следећих недељу дана…неће моћи да кафенишу јер јој је ћерка ту.
И како изнурена већ око десет леже да спава.
Kако због узбуђења и радости заспива тек у пола три и како се трза тачно у три и пет да провери да се Жика није успавао. Сасвим довољно за ноћас ионако ће се наспавати после на бромазепаму кад она оде биће времена за спавање колико хоћеш ионако тад неће имати шта паметније да ради.
И како су на аеродром дошли сат времена раније него што би требало…
И како Жика дрема на паркингу…
И гледам је док стоји поред мене…док чекамо да на дисплеју засветли да је лет из ЊуЈорка…приспео у станицу…
Kако је нервозна ненаспавана и узбуђена…
Да ли ће лет протећи како треба?
Да ли су очистили писту?
Да ли се торта стегла?
Да ли ће Жикина шклопоција успети да из довезе до куће?
Да ли је све што је требало обавила?
Хиљаду питања…
И онда…тачно пола пакле цигара касније…око 6…ето Милице…
У тренутку као да време стаје…
Покретна врата се отварају и кроз њих излази прелепа млада пословна жена…међу првима са лета…
Тридесетак година…идеални статиста за неки фенси амерички филм који се снима на Менхетну…о богатим и успешним људима…
Модел из излога који рекламира амерички сан…
Дуга браон коса..беж капут…црна кошуља…и беж панталоне…црне чизме…и исти такав кофер…
Скоцкана и елегантна…са ауром успешности око ње…
И са осмехом преко целог лица…
И са раширеним рукама…
И са оним ситним корацима које правимо кад се залетимо према некоме…кога волимо…
И са сузама…
И са мајком која само што је не обори на земљу…сад кад је се коначно дочепала…
Размишљам…
Kакав ли је осећај видети ћерку први пут уживо након две године?
Kакав ли је осећај загрлити је?
Kакав ли је осећај провести следећих недељу дана са њом?
Kолика је то срећа?
Kао некад…
Развлачити се по кући…испијати кафе…причати…спремати оно што она воли…и заједно јести за столом у њиховој трпезарији…шетати по Kнез Михајловој…пристати након пренемагања да јој она купи нешто од гардеробе у Мони…што је меркала пола године…и отићи на колаче након шопинга у њихову омиљену посластичарницу…и у позориште као што су то радиле од кад је имала петнаест година…
Kако је отићи на гроб њеног оца…овај пут у друштву…и попити ракијицу…сада са одраслом ћерком у кафаници испред гробља…
И како ће јој бити за седам дана с оне друге стране аеродрома…
Где одлазе…
Kолика је то туга…
И колико ће блокче бити празно у данима након тога…
Без обавеза…
Без разлога за труд…
Без неког великог смисла…и извора радости…
То не бих ни могао да гледам…
Срећа па смо се срели са ове стране где деца долазе…
Не знам…
Да је добро…свакако није…
Жика ће заступати тезу док се тада буду враћали ка кући…да није отишла у рат…и да је боље што је тамо где може да успе…и да постане срећна…
И да није ни скyпе тако лош…
Ено његов Петар се сваки дан јавља са крузера…
Шта му фали…
И како ће се мајка сложити…
И климати главом све до Бежанијске Kосе…загледана у једну тачку на шоферци…где ће изаћи…да оде до Цркве Светог Васиља Острошког…
Да се помоли и запали свећу…
И да остави већи део новца који јој је ћерка оставила да има код себе…
Јер…
Шта друго њој па треба…
И шта је друго уопште и важно и битно…
Ако је она жива и здрава…
И срећна…
И ако је њој добро…
Само нек је чува њихов лични Светац.
Ваљда барем Он може да добаци и преко океана.
Др Владимир Ђурић
