Ако ми је нешто помогло у животу…то је био онај тренутак када сам искрено и поштено схватио и признао себи која је то моја улога и колики је мој удео кривице у мојој сопственој патњи. И где сам све ја лично погрешно скренуо да бих се нашао у животној позицији…која је у једном тренутку била…да тако еуфемистички кажемо заиста катастрофална. Па потом…да нема црвеног тепиха, нити суровије врсте од Хомо Саписенса на овој планети. И да је та суровост и мене кад тад морала поткачити.
Поготово на пределима од Kрви и Меда.
Што би баш мени првоме у историји света било лако?
Ма хајте молим вас.
Па кад је то овде и било?
Па онда….
Да нико неће доћи да ме спаси.
И да ћу и ја вероватно имати сасвим лош и несрећан живот као и већина људи око мене у том тренутку уколико нешто другачије не предузмем.
Али да нисам ни ја баш за бацање. Уколико се сконцентришем замислим па коначно нешто смислим направим план упрегнем своје Мазга Супер Моћи и потом преврнем Небо и Земљу наопачке да бих га остварио и успео да истрајем у тој борби до својих циљева без обзира на све. А онда ми се искристалисало. Да је понекад највећа нега себе урадити нешто што те највише мрзи што те највише боли што је најнепријатније и чега се највише плашиш ако је то труд који је неопоходан да би се упловило у воде дугорочног хедонизма. А у тим водама је онда лако навући се на сталну борбу, труд и прилагођавање. На ту истинску негу себе, јер су Синекуре од претходних мука већ увелико ту. И неки претходни уложени труд је већ почео да се исплаћује.
Па што се онда не бисмо и наградили. Па заслужили смо.
И живот ће временом постати леп.
А што је још важније, и наше Батерије ће бити изнова и изнова напуњене до врха…
Што се онда не бисмо поново потрудили?
Још јаче и дуже и више?
Што нам онда живот не би постао још лепши?
Онај ко себи обезбеди животу позицију и ту невиђену привилегију да његов сопствени уложени труд почне да му се исплаћује.
И потом себи приушти сасвим заслужена задовољства након што је досегао неку нову висину у својим оствареним циљевима.
Тај је прешао игрицу.
Kо заврти тај perpetuum mobile.
Њему је заиста само небо граница.
Сви срећни људи које познајем су у ствари само навучени на Вожњу на тој Вртешци.
