Kад бисмо само за тренутак постали свесни какве све проблеме немамо или нисмо ни имали, проблеми око којих се бакћемо би просто девалвирали. И последични пад нервозе би био бруталан. Несрећа је у томе што ми то веома ретко радимо.
И што смо често шампиони у подразумевању повољних околности и у очекивању привилегија, јер смо ето баш то ми у питању. Мајстори у бахатости, а аматери у захвалности и у оној лепој скромности. Додуше понекад ће нам то отрежњење приуштити судбина.
И све се више носим мишљу да су ти Неминовни Болни Порази благотворни и да је то нешто што се једноставно и мора десити…да бисмо могли стасати и порасти. Али зато немам никаквих сумњи да су заиста најсрећнији они који се знају повремено уравнотежити сами од себе. Они који су успели навежбати захвалност и скромност.
Они који су питоми и достојанствени спрам муке. А који се од срца радују Малом и Обичном и којима је мантра „па не мож’ све имати“. Они који су опрезни са очекивањима и прохтевима о они који су наоштрили тачку јасног вида на дубину.
И којима је форма само пречица до суштине. И који славе праве вредности. Они који су успели да сасеку гордост у корену. И који су успели да развију Kроткост врлину важнију од свих. И да је стално заливају у себи. Потпуно је јасно да су Kротки заиста благословени. Kажу и касније на небу. Али свакако већ и у оваквим добрим недаљама
