Пораних јутрос
Пут луга и шуме
Да испратим звезде и дочекам дан
Да сретнем све оно што се под небом буди
У потку таме уплиће светлост
Промрзла земља шапуће сан.
Дисање снено…
Из потпуног мука
Тишина се чује
Успаван корак ритам јој даје
Под сунцем раним
И камен и трава и капљице слане
ко бисери сјаје.
Удах и издах и удах и издах…
У крај` ливаде
Гај се румени
Што у њему некоћ играше виле
Нема их више
Ни младића њини`
У сећању пустом и књигама живе
И песме, и тајне, и љубави жарке, и чежње, и наде…чудесне силе.
Само још дрво ка небу стреми…
И чујем сад како песници многи
Колеге, другари, сестре и знанци
С подсмехом кажу, што риму јуриш
И она у давна времена спада?!
Ко да се друкче говорити може
О последњем месту мира и склада?!
Сећање бледо…
Једино природа Бога још памти
Њему се она податно даје
Не пита, само постоји
Избора нема, реко би, јадна!
Јаднијем створу ко свећа да пламти.
Путељак уски…
Помилуј, Боже
Сваку твар
Травку, лишће, осушен цвет
Труло дебло
Високу јелу
Воћку што пролеће чека
Род да донесе
У Твоју клет.
Помилуј, Боже облак и кишу
Сунце, снег, мраз и иње
Маглу што се по земљи густо ваља
Ветрове добре, поточић брзи
Његова вода у безводном крају море је сиње.
Острво једно…
Молим те, Боже за моје мртве
Сенке њихове свуд около живе
Тело им земља, а душа где је?
Умири их, драги
Ангелским појем
Због немоћи моје, а не због жртве.
Милости хоћу…
И децу моју помилуј, Боже
Мучене главе што страдају лудо
Младост је горда
Опроста нема
Отац и мајка премало могу
Тек старост ће рећи да живот је чудо.
Ту престаје моја снага…
И још те молим
За брата и друга
Непријатеља међ` људима немам
Љубави дај нам
Већ дао си шчедро
Ал и ми смо деца
У страху пред мраком
Ноћ је дуга.
На пучини пустој, разапето једро…
За себе само Ти једно тражим
Да крај ми буде ко јутрошњи сан
Ходам кроз шуму
У корак са Тобом
Ко Женик ме за руку држиш
Туге нема
Смелост је нада
На обзорју стазе
Бескрајни дан.
