Бог је добар, пун љубави и милосрдан према онима који Га не поштују, који Га не слушају. Он никада не узвраћа зло за зло. Он не чини никада освету. Његове казне су очинско карање, средство за поправљање, док се још нешто може поправити и излечити у земном животу. Но, те казне не продужавају се у вечност. Црква је саграђена на камену оптимизма,, на овери да је све што је Бог створио „веома добро“. И дивље звери препознају доброту свога Творца кроз благост и кротост хришћанског светитеља који личи на Бога. Зато се оне умиљавају око њега.
Исконско зло, са тежњом да се продужи у вечност, нема никакве везе са Богом. Та упорност у злу извире из побуњене слободне воље Његових створења (ангела и људи), чију слободу Он уважава Смрт није наступила као последица казне Божије. Него је Адам пао у смрт побуном против Бога који је Живот. Он је ступио у Сатанин савез против Бога. Побуном против Бога, човек се затворио за животворну благодат Божију.14 Свети Василије Велики објашњава управо ту тајну када каже: „Што се више удаљисмо од живота, то се више приближисмо смрти. Јер Бог је Живот, а недостатак живота је смрт Свети Василије наставља: „Бог није створио смрт, него смо је ми сами навукли на себе… Бог, међутим, није спречио наше разлагање… да не би наша оболелост била без краја.“ На ту исту тајну указује и Свети Иринеј Лионски: „Одвајање од Бога је смрт, одвојеност од светлости је тама. . . Међутим, није светлост крива за слепило“ (и помраченост људи одвојених од ње). Свети Максим Исповедник (VII век каже: Смрт је изнад свега одвајање од Бога. После је уследила и смрт тела. Живот је изнад свега сам Бог, који је рекао Ја сам Живот“.
Поставља се питање: зашто су и сви потомци Адама подпали под власт смрти, иако нису учествовали лично у Адамовом греху?
Ево шта на то одговара Свети Анастасије Синајит: „Ми смо наследили Адамово проклетство. Нисмо ми кажњени као да смо прекршили Божанску заповест заједно са Адамом; али… зато што је Адам постао смртан, он је пренео свој грех на потомство. Тако смо и ми постали смртни, јер смо рођени од смртног“.
А Свети Григорије Палама (XIV век) даје ово тумачење: „Бог није рекао Адаму: врати се откуда си и узет; него му је Он рекао: Земља јеси и у земљу ћеш отићи… Тако исто, Бог није рекао: „у који дан будете јели од плода овога, умрите! „него је рекао: „у који дан будете јели од плода овога, умрећете заиста“. После тога, Бог му није одбрусио „врати се сад у земљу“, него му је рекао „у земљу ћеш отићи“, упозоривши га претходно на опасност, али допуштајући слободу Адаму да изврши што је наумио“. Видимо, дакле, да смрт није дошла од стране Бога, него као последица Адамовог прекида односа са Извором Живота, мада га је Бог у својој доброти упозорио на опасност.
Свети Теофило Антиохијски (II век) пише: „Само Дрво познања добра и зла било је по себи добро. Његови плодови беху добри. Није, дакле, само то Дрво, као што неки мисле, имало отров смрти у себи, него је непослушност Богу носила у себи смрт. У том плоду не беше ничега сем знања, а знање је добро када га човек употребљава правилно“.21 Свети Оци уче да забрана Адаму да једе плодове са Дрвета познања није била апсолутна, него привремена. Адам у духовном узрасту беше само велико дете. А сва јела нису за децу. Нека храна може да буде смртна за дете, док је пријатна за одрасле. А и Дрво познања било је посађено за човека. Оно је било добро и хранљиво. Међутим, Његов плод је тврда храна, док је Адам био способан само за млеко.
У језику Библије, „праведник“, дакле, не значи „правичан“, као што се обично мисли „добар судија“ у Старом Завету, него се тиме мисли на богоугодне, добре људе, пуне љубави према Богу. Тако исто и ми, православни, када кажемо да је Бог праведан ми не мислимо тиме да је Он земаљски добар, правичан Судија, који уме одмерено да казни човечје преступе према тежини њиховог злочина; него насупрот, ми подразумевамо да је Он милосрдан и пун љубави, спреман да опрости све људске преступе и непослушности, желећи да спасе све људе на сваки начин, и не узвраћајући никада зло за зло.
У I књизи Доброљубља Свети Антоније Велики говори из искуства:
„Бог је добар, бестрастан и непроменљив. Међутим, неки мисле да у Богу има промене, када се говори о томе како се Бог радује праведницима, а љути се на грешнике. Овима треба одговорити да се Бог не узбуђује ни радовањем ни љутином, јер то су ипак страсти… Бо г је добар, и од Њега долазе само благослови, а никада, непријатности… Ми људи, пребивамо у јединству са Богом док смо добри и личимо на Њега, али чим постанемо зли, као небоголики, одвајамо се од Њега … Није да се Бог љути на нас на самовољан начин, него наши сопствени греси спречавају продор Божије светлости у нас, и дозвољавају да у нас уђу демони и да нас муче.
„Када се молитвом и покајањем очистимо од својих грехова, не значи да смо ми тиме „умилостивили“ Бога, нити изнудили промену Његовог става према нама, него да смо кроз наше духовно делање и повратак Божанству излечени од наше злоће, па смо наново способни да се радујемо Божијој доброти. Значи, не може се рећи да је Бог окренуо лећа грешницима, исто као што се не може рећи да се сунце крије од слепих.(Глава 150).
Из овога се јасно види да је Бог био оклеветан у западној теологији. Августин хипонски, Анселм Кентерберијски, Тома Аквински и њихови следбеници много су допринели том „теолошком“ клеветању на Бога, а они су главни учитељи западне теологије, како папистичке тако и протестантске. Свакако да ови западни теолози нигде отворено не кажу да је Бог зао и страстан. Али, нема сумње, они сматрају да је Бог као ланцима везан неком вишом силом, која личи на неумитну и хладну Нужност, на ону слепу силу која је владала и над паганским боговима. Та Нужност, наводно, приморава Бога да узвраћа зло за зло, не допушта Му да прашта и заборавља зло учињено против Његове воље, сем ако Му није пружено бескрајно
задовољење за увреду.
Овде, укратко, да се дотакнемо питања о утицају древних, паганских Грка на хришћанство.
Старохеленски, пагански начин мишљења је извор свих јереси. Тај начин мишљења био је веома јак на Истоку, јер је Исток био стециште свих философских и религијских токова. Али, како пише у Новом Завету, „тамо где изобилује грех, још више је изобиловала Божија благодат“. И када би цветале јереси, цветало би тада и Православље. Оно је упркос прогонима са стране моћника овога света увек излазило као победник. Нешто сасвим супротно се десило на Западу: старогрчки, пагански начин мишљења увукао се на мала врата, тако да нису ни приметили његову јеретичност. Он је преплавио Запад преко многих латинских текстова које је написао Августин, епископ хипонски. У исто време на Западу је живео свети Јован Касијан који је одмах критиковао затрованост Августинових новотарија, и борио се против њих. Међутим, пошто су Августинове књиге биле написане на латинском и, сем тога, оне беху преобимне, свети оци Православне Цркве оног доба нису их изучавали, тако да оне нису биле никад осуђене као Оригенова дела на Истоку. Овим се објашњава потоњи јак утицај Августина на развој Западне мисли и теологије.
На Западу је постепено ишчезло знање грчког језика (на ком је написана светоотачка теологија првих векова нераздељеног хришћанства), па су ту празнину од давнина испуниле Августинове књиге на латинском језику којим се говорило на Западу. Тако је Запад примио за хришћанско учење Августинова лична размишљања која су била оптерећена остацима паганства. Каснији развој папоцезаризма у Риму спречио је здраво реаговање на то лоше стање ствари, па је тако Запад потонуо у хуманистички, пагански начин мишљења све до данас.
Тако на једној страни, имамо хришћански Исток, који говори грчки и који је у суштини остао веран Богу, Нови Израиљ са јеврејским начином мишљења и Светим Предањем, а на другој страни био је Запад, одвојен од Истока, без знања светоотачког грчког језика, по оптерећен древним хеленским, паганским начином мишљења, па се тако на том тлу и појавило искривљено вероучење хришћанства.
У ствари, борба измећу Православља и Западног хришћанства је само продужетак борбе измећу Израиља Божијег и паганске Хеладе.
Не смемо никада заборавити да су свети оци православне Цркве себе сматрали за верну духовну децу Авраама, а да је Црква себе сматрала за Нови Израил Божији, тако да су се православни народи (Грци, Руси, Срби, Бугари, Румуни и др.) осећали као Натанаило, правим Израиљцима, Народом Божијим. И док је та свест била јака у источном хришћанству, Запад је постајао све више дете паганске, хуманистичке Јеладе и Римске империје.
Које су главне разлике у начину мишљења измећу старозаветног Израиља и многобожачког паганства?
Израиљ верује у Бога, а паганство верује у природу, космос. То значи да је у паганству природа обоготворена. За пагане, Бог и природа је једна иста ствар. Бог је безличан, а представљен је кроз олицетворење (персонификацију) многих богова. Израиљ Божији (мислимо на праве духовне синове Авраама, који држе веру коју је Бог дао свом изабраном народу; истинити Израиљ Божији, то је Црква Христова, а не Авраамови синови по телу, не раса јеврејска), једино тај Израиљ Божији зна да је Бог нестворен, а да је природа Његова творевина. Дакле само Израиљ зна за апсолутну разлику измећу нествореног битија Бога и створеног постојања света. По Библији, Бог је личностан, вечан, бесмртан, као Живот и Извор живота. Бог је извор и постојања у времену, и битисање у вечности. Зато је Његово име на јеврејеском Јахве, на грчком О Он што значи Онај Који Јесте.
Природа, као творевина Божија, није самостална, није самодовољна. Она је потпуно зависна од Воље Божије. Природа постоји само колико Бог хоће да она постоји. Она није вечна у оба правца као Бог, јер има почетак. Она није постојала пре него је створена из ничега. Она нема снагу постојања сама у себи, него је одржавана у постојању Божјом енергијом. Ако би Божја енергија љубави према свету икад престала, онда би цела творевина Божија, цео космос, разумна и бесловесна бића, све би исчезло и непостојање. Међутим, ми знамо вером да је Божија љубав према Његовој творевини вечна и да је Он никад неће одбацити у непостојање одакле је доведена у битије. Ми, створена бића, ангели и људи, имамо пред собом вечност, можемо живети вечно, не сами по себи, него зато што је то воља Бога који нас воли. Сами по себи, ми смо ништа Ми не поседујемо ни најмању енергију живота ни постојања у својој природи. Све што имамо долази од Бога, није наше лично. Ми смо од праха земаљског, па када то заборависмо, Бог је у Својој милости допустио да се вратимо у земљу, тако да будемо смерни и понизни, знајући тачно да смо постали од ничега. Свети Јован Дамаскин је рекао „Бог може да чини све што хоће, међутим Он не чини све оно што може — јер Он би могао да уништи целу творевину, али Он то неће да учини.
У Требнику, тој веома важној литургијској књизи Цркве, налазимо јасно изражено вероучење да је само Бог по суштини Својој, бесмртан:
„О Боже велики и највиши, Ти једини имаш бесмртност“ (седма молитва вечерња)
„Ти си једини животворан по природи… О једини бесмртни!“. (Опело за верника)
„Ти си једини бесмртан, јер имаш Божанску природу“ (Опело за верника)
То је вера Израиља Божијег.
А паганство је прекид везе са Богом. Својом греховношћу људи су престали да буду способни да приме у себе Божанску светлост, да се сједине са живим Богом. Последица тог духовног слепила је клањање овом свету, као нечем Божанском, јер су само то могли да виде.
Многобожачки пагани сматрају природу и овај свет за нешто вечно-постојеће, које је увек постојало и увек ће постојати. У многобожију, богови су саставни део света, космоса. Ти „богови’ нису створили свет из ничега, него су само уобличили већ постојећу материју хаоса. По веровању мношбожаца, материја може узети разне облике. Облици настају и нестају, али сама материја је вечна. По том веровању, ангели, демони и човечије душе јесу богови. Сва та разумна бића по својој природи су вечна, као што је и сама материја, иако су та бића узвишенија од материје. Та разумна бића могу имати разне материјалне облике и мењати их у ланцу материјалних постојања, а да при томе увек остану у суштини духовна бића.
Ово су, дакле, две основне карактеристике паганства:
1) Приписивање Божанских својстава природи космоса: да је он бесмртан и само-постојећи.
2) Наглашавање разлике измећу духовног и материјалног света, веровање да је један виши а други нижи, и да се та два света противе један другоме.
Паганство и хуманизам је једна иста ствар. У паганству човек је бог, јер је вечан по природи. То је разлог да је паганство увек било надмено. Оно је нарцисоидно. Оно наводи човека на самообожавање. У древној Грчкој, богови су имали човечији облик. Старохеленска религија састојала се у паганском обожавању човека. Веровало се да је душа човека (без тела) његово стварно биће, јер је она наводно била бесмртна по својој природи. (Тело се сматрало за тамницу духа).
Тако је, кроз паганство, ђаво успео да натури као свеопште веровање како су сви људи богови, па им зато није ни потребан Бог, Творац. Зато се гордост тако високо зацарила и старој Хелади, а кротост и смерност биле су незамисливе. То стање гордости одржава и Аристотел у своме делу Никомахова етика, где пише: Не учинити
одмазду за нанесену увреду је знак ниског и робовског човека“. Тако човек заведен ђаволом у самообману да је његова душа по при* роди вечна, не може никада бити трезвен и смеран, нити може стварно веровати у Бога, јер њему Бог није потребан, пошто је залуђен да верује у себе као бога.
Зато су свети оци православне Цркве указивали на опасност те глупе заблуде. Већ је свети Иринеј (III век) упозоравао Хришћане: „веровање да је човекова душа природно бесмртна је од ђавола“ (Доказ апостолског вероучења III, 20, 1). То исто упозорење налазимо код светог Јустина (Дијалог са Трифоном 6, 1—2) и код Теофила Антиохијског (Автолику 2, 97) као код Татијана (Хеленима 13). Свети Јустин тумачи старогрчки атеизам као последицу веровања у природну бесмртност човекове душе. Он каже: „Неки, сматрајући душу за беомртну и нематеријалну, верују да, и ако су грешили, не могу уопште осетити никакву тегобу казне (јер ако је душа нематеријална, онда је она и неосетива), а из овога следи и то, да душа која већ има бесмртност нема потребе за Богом“ (Разговор са Трифоном).
Паганско многобожје је незнање истинитог Бога, лажно веровање да је видиви свет, космос, стварни бог. Тај Бог као Природа, је безлична слепа сила, изнад свих личних богова, и зове се Нужност (грчки Ананке). У стварности, та Нужност је пројекција човековог разума на свет, некаква математичка нужност која влада светом. То је пројекција рационализма на природу. Значи, та рационалистичка Нужност је стварни, врховни слепи „Бог“ древних пагана. Пагански богови су део света, а бесмртни су због бесмртности саме природе која чини њихову суштину. По овом многобожачком начину мишљења, човек је исто из реда богова, јер за пагане стварни човек је само његова душа, а душа је опет бесмртна као саставни део свемира, који је сам по себи бесмртан, вечан и самопостојећи. Човек, дакле, такође је бог и мера свих ствари.
Међутим, богови нису слободни. Над њима влада Нужност која је безлична, дакле, неумољива.
Наставиће се…
