Да ли је Бог створио пакао? Да ли је Бог стварно добар?
Нема сумње да живимо у доба велике отпадије (апостасије) предвиђене за последње дане човечанства. У пракси, као да већина људи живи без Бога, мада још увек теоријски, многи верују у Њега. Равнодушност и злодух овога света као да су свуда овладали.
Узрок свему томе?
Охладнела је љубав. У људима не пламти више љубав према
Богу, па је стога нема ни међу нама.
Који је разлог овом исчезавању човекове љубави према Богу?
Прави одговор — то је грех. Грех је тај тамни облак који не пропушта Божију светлост до наших очију.
Неко може да нам добаци: Грех је увек постојао. То је тачно, али људи данас не само да не маре за Бога, него су почели да Га Мрзе. Став човека према Богу данас није просто у знаку немара или равнодушности, него поврх свега тога избија дубока мржња против Бога. Међутим, нико не може мрзети нешто непостојеће.
Стекао сам утисак да људи више верују у Бога него икада раније у историји човечанства. Они знају Евангелије, веронауку Цркве, Божију творевину боље него икад раније. Они су дубоко свесни да Он постоји. Њихово безбожје није плод неверовања у Бога, него гнушања према неком кога добро познају, али Га из дубине срца мрзе, као и демони.
Они мрзе Бога, а праве се као да Га не виде, глуме да су атеисти. У ствари, Он је за њих главни непријатељ. Они поричу Бога из осветољубља. Кажу да су атеисти, у ствари жеља им је да Га убију.
Но зашто наши савременици тако мрзе Бога? Мрзе Га не само зато што су њихово дела тама, а Бог је светлост, него и зато што у Њему виде вечну опасност супарника на суду, јавног тужиоца, неумољивог прогонитеља. За њих и за њихов рачун, Бог није свемогући Лекар који је дошао да спасе људе од болести и смрти, него је Он окрутни судија и осветољубиви инквизитор.
Из овога стања ствари јасно се види да је Ђаво успео да људи поверују у његову лажну пропаганду како Бог није човекољубив, како Он воли једино Самог Себе, а прихвата само оне који се покоравају Његовим наредбама, док мрзи непослушне, кажњавајући их вечним мукама које је Он сам измислио.
Ко може да воли мучитеља? Чак и они који желе да се спасу од гнева Божијег, ни они Га не могу искрено волети. Они воле једино сами себе, па се зато труде да се склоне пред олујом Божије освете и да заслуже вечно блаженство удварајући се том страхотном и до ужаса опасном Творцу.
Ето, то је стратегија ћаволова: клеветати на савршено доброга Бога, који је препун љубави и милости. Ово је разлог да се на грчком језику Сатана назива Диаволос — „клеветник“.
Чиме се ђаво послужио у своме клеветању на Бога? Које средство је употребио да заведе човечанство, да поквари човекову мисао?
Он је употребио лажну теологију. Најпре је увео у теологију једва приметну новотарију, а када је она прихваћена, он је убацивао све нове и нове промене тако да је хришћанство постало непрепознативо. То је тако-звана „Западна теологија“.
Која је главна карактеристика Западне теологије? За разлику од православне теологије, западна теологија сматра да је стварни узрок
зла — Бог.
За православну теологију, зло је поникло из гордости једног побуњеног архангела који је окренувши лећа Богу Живота1 зажелео највеће зло: смрт. Мећутим, цела западна теологија, како римска католичка тако и протестантска, тврди да је смрт дошла од Бога као казна за човеков грех. По схватању Запада, Бог је осудио све људе на смрт као тобожне сужривце у Адамовом греху, лишивши их Себе и Своје животворне енергије, и на тај начин Он их је убио, најпре на равни духа а затим и тела; убио их је, наводно, духовним гладовањем. Северо-африкански латински теолог, Августин (5. век) погрешно је протумачио стих из Књиге Постања — „Ако једете плод са дрвета овога, умрећете од смрти“, као да то значи „Ако једете плод са дрвета овога,
убићу вас“.
Неки протестантски теолози не сматрају смрт за казну Божију, него за нешто природно. Међутим, пошто је Бог Творац природе, онда је Он и за њих стварни узрок смрти.
То се не односи само на смрт тела, него и на смрт душе. Тако Западни теолози тврде да је вечна човекова смрт у паклу, да је сам.
Пакао — казна Божија. Уз то су још измислили да је ђаво слуга (џелат) Божији предодређен да вечно мучи људе у паклу.
„Бог’ Запада је увређени и разбеснели „Бог“, пун гнева на непослушне људе, пун разорне страсти да до вечности гони и мучи грешно човечанство, ако се његовој увређеној сујети не пружи бескрајно задовољење.
У том смислу, Анселм Кентерберијоки (11. век) избацује нови догмат о спасењу, према којем је Бог Отац убио Бога Сина да би задовољио своју увређену гордост, коју западни теолози улепшавају и прикривају речју правичност. И само после тог бескрајног задовољења смрћу свога Сина Он, наводно, благоизволева да по своме каприцу подари спасење малом броју изабраних.
Спасење за Западну теологију, дакле, значи спасење од гнева Божијег.
Ко може волети таквога свирепог Бога? Човек не може поклонити своју веру ономе кога мрзи, јер је вера плод љубави. И зато би свако природно пожелео да такав „Бог’, као вечна претња човековом животу, уопште не постоји.
Чак и ако постоји могућност да се избегне вечни гнев тога свемогућег али немилосрдног „Бога“ (на рачун Христове смрти), ипак било би још боље ако такво Биће не би постојало. То је био логички закључак који су извукли сви Западни народи (после иступања из Православне Цркве), јер и вечни живот у рају не би могао да сакрије грозно лице окрутнога Бога. То је разлог да се атеизам зачео на Западу. Атеизам је био непознат хришћанству Истока, све док тамо није продрла западна теологија. Атеизам је последица лоше западне теологије.3 Атеизам је одбацивање, неприхватање свирепог, злог „Бога’. Људи су постали атеисти да би се на тај начин сакрили од „Бога“, затварајући очи и забадајући главу у песак као ној. Атеизам је изникао на Западу као побуна против римо-католичког и протестантског схватања „Бога“. Значи, наш главни непријатељ није атеизам, него искривљено и унакажено „Хришћанство“ Запада. Главни бој се води, на духовном плану, између Ортодоксије и Јереси.
Западни хришћани често говоре, као узречицу, „Благи Бог“, ,Добри Бог“. Међутим Западна Европа и Америка као да још никако не верују да такав Добар Бог постоји. Изгледа да су они звали Бога добрим као што су Грци називали проклету болест богиња — „евлогија“, — тј. „благослов“, да би тим бајањем и улагивањем одагнали ту болест. У дубини западне душе, Бог је остао застрашујући Судија, који никад не заборавља увреде Њему нанесене. У схватање Божије правде западни теолози су унели своје људске страсти, па као што су се средњевековни племићи Запада светили за ,,увреду части’, све до убиства на двобоју, тако су они замишљали да и Бог
врши освету. И још горе. Они су замишљали да Бог спроводи крвну освету и против рођака и потомака окривљеног. А да би ствар била ужаснија, западни теолози су извалили нечувену, инквизиторску досетку да се „увреда Божијег достојанства“ не би могла загладити ни уништењем читавог Адамовог потомства; јер, наводно, Божије „увређено достојанство“ може бити задовољено искључиво жртвом истог достојанства као Он. Зато је, по лажном учењу западних теолога, за умилостивљење „увређеног * Бога и за спасење човечанства било неопходно ваплоћење Сина Божијег, да би Он као Богочовек, једнаке части са Оцем, Својом смрћу на Крсту платио за„увреду части“ нанесену Богу.
Такво паганско схватање части и правичности, пројектовано у Бога, направило је од Бога страшило. По том схватању, Бог не би био чак ни правичан, јер кажњава недужне и тражи задовољење за увреду чак и од потомака који немају никакве везе са грехом својих предака.4 Ни Христова љубав, ни Његово жртвовање на Крсту не могу да прикрију лице тог западног, „шизоидног’ „Бога“, који убија Бога да би задовољио Божију правичност.
Да ли такво поимање правичности има икакве везе са правдом Божијом и праведношћу Његовом? Какав смисао има у Старом и Новом Завету израз „правда Божија“?
Можда погрешно тумачење ове библијске речи правда, правичност почиње још са грчким преводом јеврејске речи цедака као дикеосини. Та реч у древној, паганској, антропоцентричној, хеленској култури, беше оптерећена са уско људским садржајем.
За старе Хелене, реч дикеосини пре свега има смисао расподеле добара свима једнако. Зато је богиња правде представљана са вагом. По истом схватању, добри људи су награђени а зли кажњавани. Тако иде по људској правди и правичности.
А зар се Божја правда не разликује од човекове?
По православном поимању оне се разликују као небо и земља. У православној теологији, јеврејска реч цедака (правда Божија) означава „енергију Божију која изводи спасење човека. Скоро истозначна је и јеврејска реч хесед (која значи „милосрђе“, ,,љубав), као и јеврејска реч емет, што значи „верност“, „истина“. По блискости смисла ових речи, види се јасно колико је различито православно схватање Божије правде5 од западног. За Православну Цркву, правда Божија је неодвојива од љубави и милости Божије, зато праведност Бога укључује и Његову доброту. Насупрот овоме гледању, западни, латински појам јустиција дивина има уски јуридички смисао приземне правичности.
Свети Оци православне Цркве износе своје утанчано схватање правде Божије кроз понирање у дубине Светог Писма. За наше језичко подручје, то светоотачко тумачење звучи на изглед парадоксално: Бог је праведан, али није правичан. У том духу, Свети Исаак Сиријански тумачи евангелску причу о једнакој плати радницима у винограду. Радници који су радили само један час пред вече добили су целу надницу од Виноградара, као и они који су се знојили од јутра до мрака. Када су ови почели да негодују, Виноградар (Бог) им је одговорио „Пријатељи, ја вам нисам ништа закинуо. А што је моја добра воља да овим закаснелим посленицима платим исто као и вама
који сте радили од раног јутра, то не треба да вас љути. Зашто је око ваше злобно, зато што сам ја добар?“ По овом Тумачењу Светог Исаака, Бог је праведан, јер свима радницима у Њиви Господњој даје или поклања исту награду (рај), али очигледно није правичан, по нормама људске правде.
У том смислу Свети Исаак тумачи и новозаветну причу о заблуделом сину који је потрошио половину очевине у развратном животу, али када се покајао и вратио дому оца свог, Отац му је опростио и поново га увео у кућу као сина и наследника, иако се старији брат бунио против тога. И овде је Бог опет праведан, али није правичан.
Свети Исаак завршава: „Нико други до сам Син Божији изрекао је ове ствари и ове речи Божије које се односе на Њега Самог.
И где ]е ту правичност Божија, ако је Христос умро за нас још док бесмо грешници!“
Дакле, из овога видимо да Бог није правичан, по уско човечијем значењу ове речи, али јасно увиђамо да Његова праведност значи исто што и Његова доброта и љубав, коју Он излива на неправичан, али праведан, начин. Наиме, Бог увек даје, а ништа не узима за узврат. Затим, Он воли да дели дарове и личностима које нису достојне тога.
Зато свети Исаак на крају свога тумачења каже: „Немој рећи да је Бог правичан, јер да је Он такав, то не би било добро за тебе. И мада је Давид назвао Бога правичним и строгим, али Син Божији нам је открио да је Он добар и милосрдан. „Он је добар“ рече Христос, „и према злима и неблагодарнима“.
Бог је добар, пун љубави и милосрдан према онима који Га не поштују, који Га не слушају.8 Он никада не узвраћа зло за зло. Он не чини никада освету.9 Његове казне су очинско карање, средство за поправљање, док се још нешто може поправити и излечити у земном животу.10 1 Но, те казне не продужавају се у вечност. Црква је
саграђена на камену оптимизма,, на овери да је све што је Бог створио „веома добро“. И дивље звери препознају доброту свога Творца кроз благост и кротост хришћанског светитеља који личи на Бога. Зато се оне умиљавају око њега.
Исконско зло, са тежњом да се продужи у вечност, нема никакве везе са Богом. Та упорност у злу извире из побуњене слободне воље Његових створења (ангела и људи), чију слободу Он уважава. Смрт није наступила као последица казне Божије.13 Него је Адам пао у смрт побуном против Бога који је Живот. Он је ступио у Сатанин савез против Бога. Побуном против Бога, човек се затворио за животворну благодат Божију. Свети Василије Велики објашњава управо ту тајну када каже: „Што се више удаљисмо од живота, то се више приближисмо смрти. Јер Бог је Живот, а недостатак живота је смрт Свети Василије наставља: „Бог није створио смрт, него смо је ми сами навукли на себе… Бог, међутим, није спречио наше разлагање… да не би наша оболелост била без краја.“ На ту исту тајну указује и Свети Иринеј Лионски: „Одвајање од Бога је смрт, одвојеност од светлости је тама. . . Међутим, није светлост
крива за слепило“ (и помраченост људи одвојених од ње). Свети Максим Исповедник (VII век каже: Смрт је изнад свега одвајање од Бога. После је уследила и смрт тела. Живот је изнад свега сам Бог, који је рекао Ја сам Живот“.
Поставља се питање: зашто су и сви потомци Адама подпали под власт смрти, иако нису учествовали лично у Адамовом греху?
Ево шта на то одговара Свети Анастасије Синајит: „Ми смо наследили Адамово проклетство. Нисмо ми кажњени као да смо прекршили Божаноку заповест заједно са Адамом; али… зато што је Адам постао смртан, он је пренео свој грех на потомство. Тако смо и ми постали смртни, јер смо рођени од смртног“.
А Свети Григорије Палама (XIV век) даје ово тумачење: „Бог није рекао Адаму: врати се откуда си и узет; него му је Он рекао: Земља јеси и у земљу ћеш отићи… Тако исто, Бог није рекао: „у који дан будете јели од плода овога, умрите! „него је рекао: „у који дан будете јели од плода овога, умрећете заиста“. После тога, Бог му није одбрусио „врати се сад у земљу“, него му је рекао „у земљу ћеш отићи“, упозоривши га претходно на опсност, али допуштајући слободу Адаму да изврши што је наумио“.20 Видимо, дакле, да смрт није дошла од стране Бога, него као последица Адамовог
прекида односа са Извором Живота, мада га је Бог у својој доброти упозорио на опасност.
Свети Теофило Антиохијски (II век) пише: „Само Дрво познања добра и зла било је по себи добро. Његови плодови беху добри. Није, дакле, само то Дрво, као што неки мисле, имало отров смрти у себи, него је непослушност Богу носила у себи смрт. У том плоду не беше ничега сем знања, а знање је добро када га човек употребљава правилно“. Свети Оци уче да забрана Адаму да једе плодове са Дрвета познања није била апсолутна, него привремена. Адам у духовном узрасту беше само велико дете. А сва јела нису за децу. Нека храна може да буде смртна за дете, док је пријатна за одрасле. А и Дрво познања било је посађено за човека. Оно је било добро и храниво. Мећутим, Његов плод је тврда храна, док је Адам био способан само за млеко.
У језику Библије, „праведник“, дакле, не значи „правичан“, као што се обично мисли „добар судија“ у Старом Заовету, него се тиме мисли на богоугодне, добре људе, пуне љубави према Богу. Тако исто и ми, православни, када кажемо да је Бог праведан ми не мислимо тиме да је Он земаљски добар, правичан Судија, који уме одмерено да казни човечје преступе према тежини њиховог злочина; него насупрот, ми подразумевамо да је Он милосрдан и пун љубави, спреман да опрости све људске преступе и непослушности, желећи да спасе све људе на сваки начин, и не узвраћајући никада зло за зло.
Наставиће се…
