У садашње време, које предност даје знаку над оним што је означено, копији над оригиналом, представи над стварношћу, појавности над суштином… истинито се сматра профаним, а само је илузија света. Тачније, свето се увећава у мери у којој истинито узмиче, а илузија појачава, тако да највишем степену илузије одговара највиши степен светости.“ — Фојербах, из предговора за друго издање Суштине хришћанства

1. У друштвима у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.

2. Слике одвојене од свих аспеката живота стапају се у јединствени ток ствари, у којем претходно јединство живота више не може остварити. Фрагментарно опажана стварност регрупише се у ново, сопствено јединство, као одвојени лажни свет, предмет пуке контемплације. Специјализација слика света достиже врхунац у свету независних слика, које обмањују чак и саме себе. Спектакл је конкретизована инверзија живота, независно кретање неживота.

3. Спектакл се у исто време испољава као сâмо друштво, као део друштва и као средство обједињавања. Као део друштва, то је фокусна тачка наше визије и свести. Сâма чињеница да је реч о одвојеном сектору говори о томе да се налазимо у домену обмане и лажне свести: јединство које спектакл постиже није ништа друго до званични језик општег одвајања.

4. Спектакл није само скуп слика; то је друштвени однос између људи посредован сликама.

5. Спектакл се не може схватити само као визуелна обмана коју стварају масовни медији. То је поглед на свет који се материјализовао.

6. Сагледан у целини, спектакл је у исто време резултат и циљ владајућег облика производње. Он није само декор стварног света, већ сâмо срце нестварности овог друштва. У свим посебним аспектима – вестима, пропаганди, реклами, забави – спектакл представља владајући облик живота. То је свеприсутна афирмација већ направљених избора, како у области производње, тако и у области потрошње везане за ту производњу. И облик и садржај спектакла служе као потпуно оправдање услова и циљева постојећег система. Спектакл је и стално присуство тог оправдања, јер он успоставља монопол над највећим делом времена које људи проводе ван сâмог процеса производње.

7. Сâмо одвајање је саставни део јединства света, глобалне друштвене праксе подељене на стварност и слику. Друштвена пракса, која стоји наспрам привидно независног спектакла, у исто време је и целина која садржи тај спектакл. Али, унутрашњни расцеп изобличује ту целину, до те мере да спектакл изгледа као њен једини циљ. Језик спектакла састоји се од знакова владајуће организације производње – знакова који су у исто време и крајњи производ те организације.

8. Однос спектакла и конкретне друштвене активности не може се сагледати апстрактно: свака страна те супротности и сама је подељења. Спектакл, који фалсификује стварност, производ је сâме те стварности. Обрнуто, стварни живот је материјално прожет контемплацијом спектакла и на крају га потпуно упија и почиње да се равна по њему. Објективна стварност присутна је у оба та аспекта. И једна и друга страна, установљене на тај начин, преображавају се у сопствену супротност: стварност се појављује у границама спектакла, а спектакл постаје стварност. То узајамно отуђење чини суштину и темељ целокупног постојећег поретка.

9. У потпуно изокренутом свету, истинито је тренутак лажног.

10. Појам спектакла повезује и објашњава широк спектар наизглед неповезаних појава. Привидна различитост и контрасти између тих појава извиру из друштвене организације појавности, испод које треба препознати њену праву природу. Сагледан у његовим оквирима, спектакл је афирмација појавног и изједначавање целокупног друштвеног живота људи с том појавношћу. Али, критика која захвата сâму суштину спектакла открива у њему само видљиву негацију живота – негацију која је постала видљива.

11. Да бисмо описали спектакл, његов настанак, начин функционисања и снаге које му се супротстављају, морамо направити неке вештачке разлике. У анализи спектакла принуђени смо да у извесној мери користимо језик сâмог спектакла, утолико што се крећемо кроз област методологије друштва које себе изражава кроз спектакл. Наиме, спектакл је у исто време и језик и програм наше друштвено-економске формације. То је историјски тренутак у којем смо затечени.

12. Сâм спектакл представља себе као широку и недоступну стварност која никада не може бити доведена у питање. Његова једина порука гласи: „Оно што се види је добро, оно што је добро види се.“ Пасивни пристанак, који спектакл захтева, заправо је већ ефикасно наметнут његовим монополом над појавношћу, начином на који се појављује, који не оставља нимало простора за било какав одговор.

13. Таутолошки карактер спектакла потиче из чињенице да су његов циљ и његова средства идентични. То је сунце које никада не залази над царством модерне пасивности. Оно покрива цео глобус, вечито се купајући у сопственој светлости.

14. Модерно индустријско друштво је суштински, а не случајно или вештачки спектакуларно. За спектакл – видљиви одраз владајућег економског поретка – циљеви су ништа, развој је све. Спектакл не тежи ничему другом до себи самом.

15. Као незаобилазни погон за паковање свега што се данас производи, као општа артикулација принципа на којима почива систем и као развијени економски сектор, који директно производи све већу количину слика–ствари, спектакл је главни производ данашњег друштва.

16. Спектакл је у стању да подреди себи људе, управо зато што их је економија већ потпуно подредила својим циљевима. Спектакл није ништа друго него економија која се развија због себе саме. То је, у исто време, веран одраз производње ствари и изобличујуће опредмећење самих произвођача.

17. Први степен у доминацији економије над друштвеним животом испољава се као очигледна деградација бити у имати: људско остварење више се не изједначава са оним што неко јесте, већ са оним што поседује. У садашњем стадијуму, када друштвеним животом потпуно доминира акумулирана економска производња, долази до општег помака од имати ка изгледати: Свеукупно „имање“ сада мора да обезбеди престиж и постигне крајњи циљ кроз свој појавни облик. У исто време, индивидуална реалност је постала друштвена, у смислу да је потпуно зависна од друштвених сила и обликована њима. Индивидуалној стварности је допуштено да се појави само када заправо није стварна.

18. Када се стварни свет преобрази у пуке слике, те слике постају стварна бића, која ефикасно подстичу хипнотичко понашање. Пошто је задатак спектакла да нам преко различитих, специјализованих облика посредовања показује свет који се више не може директно доживети, он неминовно, на простору којим је некада владао додир, даје предност погледу: најапстрактније и најнепоузданије чуло најбоље се прилагођава општој апстрактности садашњег друштва. Али, спектакл нису само слике, нити само слике и тон. То је све што измиче човековој активности, све што омета и заварава његову способност преиспитивања и корекције. То је супротност дијалогу. Спектакл се регенерише свуда где представљање постаје независно.

19. Спектакл наслеђује све слабости западног филозофског пројекта, који је увек настојао да активност схвати као представу; он је везан за непрестани развој техничке рационалности, коју је изнедрио тај исти облик мисли. Спектакл не остварује филозофију, он своди стварност на предмет филозофије; то је сав конкретни живот људи сведен на спекулативни универзум.

20. Филозофија, моћ одвојене мисли и мисао одвојене моћи, никада није била у стању да превазиђе теологију. Спектакл је материјална реконструкција религиозне илузије. Спектакуларна технологија није развејала религиозне митове у које су људи пројектовали своје отуђене моћи; она их је само спустила на земљу, тако да су чак и најсветовнији аспекти живота постали непрозирни и неподношљиви. Лажни рај, који је некада био потпуна негација земаљског живота, више се не пројектује у небеса; он је уграђен у сâм тај живот. Спектакл је технолошка верзија прогона људских моћи у онострано; то је врхунац човековог унутрашњег одвајања од самог себе.

21. Све док је нужност друштвено сневана, сан остаје друштвена потреба. Спектакл је ноћна мора модерног друштва окованог ланцима; он, у крајњој линији, изражава само чежњу тог друштва за сном. Спектакл је чувар тог сна.

22. Чињеница да је практична моћ модерног друштва одвојена од друштва и да чини независан сектор – спектакл – може се објаснити само чињеницом да тој моћној пракси недостаје чврстина и да се она налази у сталној контрадикцији са самом собом.

23. У корену спектакла налази се најстарија од свих друштвених специјализација – специјализација моћи. Спектакл се специјализовао за улогу оног који говори у име свих других активности. То је амбасадор хијерархијског друштва пред њим самим, који уручује своју званичну ноту на двору где никоме другом није допуштено да говори. Тако је најмодернији аспект спектакла уједно и најархаичнији.

 

 

Ги Дебор, „Друштвo спектакла“, одломак из поглавља „Врхунац одвајања“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име