У чему се састоји духовни живот? У томе да човек истински духовно прогледа за Бога и Божанску тајну живота и свега у овоме свету. Уколико човек духовно не прогледа, сав његов духовни живот остаће на нивоу самообмане. Сви смо ми склони да психолошки фантазирамо о неком свом „рају“ свом „богу“ својим „религијским“ односима са њим.
Сви смо призвани да у Христу прогледамо духовним видом и да видимо, да обновимо свој унутарњи слух и да чујемо, да бисмо целим својим бићем познали велику тајну живота. То је циљ нашег постојања, то је и циљ постојања Цркве. Али, како доћи до тога! Не – читањем верских књига, не – размишљањем на верске теме, не – слушањем црквене музике, већ кроз подвижничко искуство смиравања и трпљења бола, оног жалца у тело (2. Кор. 12, 7), свог животног крста. Другога пута нема. Потпуно је, зато, погрешно ићи у храм Божији да бисмо „решили своје психолошке (и друге) проблеме“. У Цркву улазимо да бисмо срели Бога Живога, а не да бисмо решавали „своје проблеме“. Човек кога духовно саблажњава то што Бог неће да га избави тешкоћа и невоља животних, иако он испуњава све „верске обавезе и правила, тј. иако је „добар дечко“, уопште не схвата да су му животни проблеми дати као прилика да се покаје за своје грехе и да, кроз смирење и трпљење, стекне истински вид и истински слух за Божанску истину живота.
Бог је добар и жели да дарови које нам је дао донесу плода и зато допушта да подносимо кушања, бол, страдање. Бог допушта да страдамо зато што нас воли и никада нас не оставља без Свог васпитног дејства, јер жели да непрестано
духовно узрастамо.
Духовни живот у свету без Христа
