Бог је тамо где је смирење. Бог је са оним који никада срцу свом умислио да му Бог нешто дугује зато што је чинио добра дела, постио, молио се редовно, давао милостињу као што је говорио онај фарисеј из јеванђелске приче. Свако од нас мисли негде дубоко у себи да колико-толико испуњава Божије и црквене заповести, да се колико-толико подвизава и да је на неки начин, макар мало „заслужио“ спасење. „Па нисам ваљда ја баш исти као они грешници што по читав дан чине грехе и не кају се ни за шта!“ Међутим, Бог никада није са човеком који има високо мишљење о себи, који је сујетан и који се горди, макар то чинио сам у себи, тајно. Оци Цркве су у сами основ духовнога пута у Христу поставили смирење и покајничку нарав цариника: не дела цариникова, већ његово душевно расположење, да би нам показали којим путем треба кренути да бисмо нашли Бога.
Многи се питају: „Како да стекнем благодат Божију“?. Ево одговора из „Отачника“. Неки монах, који је желео да постане отшелник у пустињи, отишао је код једног авве питао га за савет: „Оче, реци ми реч – како да се спасем? Старац му је одговорио: „Иди, и обитавај у својој келији, и кад будеш гладан – једи. Када будеш жедан – пиј. Када ти се буде спавало – спавај. Али, све време држи у срцу своме речи цариникове („Боже, буди милостив мени грешноме! ) и спашћеш се!“.
Човек који је истински достигао душевно расположење док, изражено у молитвеном вапају: „Боже, буди достигао мени грешноме!“, већ је ушао у Царство Божије, циљ Јеванђеља и Божијих заповести.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
